Vest o odlasku glumca koji je bezmalo pola veka na sceni u umetnost prevodio živote i karaktere, naravi i emocije, vrline i mane, ispraćena je te večeri dugim aplauzom. U čast talenta, snage, umeća, istrajnosti. U čast Mihaila Janketića.
„Život nije stao, teče dalje. To da život teče dalje jesmo mi koji smo ovde večeras i vi koji ste ovde pred nama. Ali je svet stao, danas je stao, i mi sa našim malim životima pred tim jednim svetom možemo samo da nemo gledamo šta je taj svet iza sebe ostavio i ime i prezime tog sveta je Mihailo Miša Janketić“, poručio je sa scene glumac Svetozar Cvetković.
Miša Janketić biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
U vremenu pred nama ostaje da brižljivo u sećanje trajno zabeležimo svaku od tih zasluga ponaosob.
Jer, nije ovde reč samo o glumačkom umeću nekoga ko iza sebe ima preko stotinu pozorišnih uloga, o filmu i televiziji da ne govorimo.
Ovde je reč o dečaku koji je — rano ostavši bez oba roditelja na svirep način u surovom vremenu — umeo još tako mali da prednost da životu. I veri u budućnost koja se stidljivo pomaljala još u kafani u Šahovićima, njegovoj prvoj pozornici, na kojoj su morali da ga, onako malog, popnu na sto dok peva omiljenu pesmu njegove tada već stradale majke „Vetar ružu niz polje teraše“…
„Kad čovek počne život u tragediji, onda u mladosti stekne užasni strah“, govorio je Miša. „Teško se s tim živi i pozorište je bilo idealno mesto da oporavim duhovnost, da se rasteretim i da se, na neki način, sakrijem od surovosti života“.
Iako ovenčan najprestižnijim nagradama i priznanjima (Dobričin prsten, Pavle Vuisić, Nušićeva nagrada za životno delo, četiri Sterijine nagrade, Raša Plaović…), ovenčan slavom i popularnošću koju su mu donele uloge u TV serijama „Sivi dom“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“… Miša Janketić sačuvao je skromnost uprkos činjenici da je za kolege odavno predstavljao visoku meru vrednosti. Umetničke i ljudske. I pozorište je bilo zahvalno zbog toga. Kada je prvi put zaigrao Ljubu Vrapčeta u „Tikvama“, koje su se, prema predviđanju maršala Broza, obile i o njegovu glavu, povukao se u brda, „u djedovinu“ da gaji pčele i ovce. Ipak, vratio se posle pola godine, jer je gluma ipak bila njegov život.
„Za mene je izaći iz pozorišta bilo ravno izlasku iz života“, objasnio je Miša svoj neuspeli pokušaj rastanka sa glumom.
Upravo zbog te mere, glumac Branislav Lečić za Sputnjik kaže da mu je bio — idol.
„Bio je to jedan od onih glumaca koji je, u trenutku kad sam ja počinjao, značio mnogo. Posle generacije Ljube Tadića, sledeća je po kvalitetu i snazi bila Mišina. Ugledao sam se na njega po načinu govora, po metodologiji, po ozbiljnosti pristupa ovoj našoj profesiji. Miša nije samo bio glumac koji ostavlja utisak na sceni nego i čovek posvećen, veoma zahtevan, neko ko je pomagao svima. Nikada nije pravio razliku između mlađih kolega i dokazanih bardova, uvek je govorio ono što misli, otvoreno i direktno“, kaže Lečić.
Prisećajući se zajedničkih projekata, Lečić podseća na TV seriju „Sivi dom“, u kojoj je Miša, u ulozi jednog od pedagoga, ostavio svoj karakter i pečat igrajući lako i uverljivo nekog ko je bio striktan. Uspešni su bili i u predstavi „Rodoljupci“ Dejana Mijača na sceni JDP.
„Uvek sam učio od njega. I na sceni i u životu. Zato što je Miša Janketić bio pre svega pošten, direktan, iskren, a od njega je uvek imalo šta da se čuje“, iskren je Lečić.
Na pitanje da li pamti neki važan nauk koji je dobio od starijeg kolege, odgovara da je Miša celokupnim svojim životom zapravo predstavljao nauk.
„Nikada nisam video da je nešto radio ofrlje, po površini, nikada nisam video da je nekoga vređao ili ogovarao, ponižavao. Bio je to jedan dostojanstven pozorišni čovek, glumac koji je ispisao biografiju dostojnu da se na nju svaki mladi čovek ugleda“, nedvosmislen je Lečić.
Zato je i „uskakanje“ u ulogu Ljube Vrapčeta, ulogu koja je obeležila Mišinu karijeru, bilo — od posebne vrste:
„Ja sam i uskočio zbog njega. Naravno da sam imao osećaj da uskačem u Mišinu kožu, pogotovo kada sam video kako je on to radio. Bilo je to neobično: osećam veliko poštovanje prema njemu i to sad treba izneti, odigrati, a opet, kao glumac, treba da dam i neki svoj pečat. Čini mi se da se tada desila jedna fina alhemija: on je sa svojim iskustvom teret starosti pa i bolesti u tim poslednjim predstavama nosio tako dostojanstveno, i to se osećalo, a ja sam u njegovoj koži sa punim poštovanjem svega onoga što je kao glumac uradio u toj ulozi, pokušao da svemu tome dam neki život. Kao da sam hteo kroz ulogu da ga ohrabrim da još poživi i donese nam još novih stvari na sceni koje bi nas obradovale“, seća se Lečić.
Iz Mišinog kodeksa je, smatra on, i to što predstava JDP u danu njegove smrti nije otkazana.
„Njegov sin je, naravno, vaspitan na taj takav način, što je i dokazao svojim učešćem u predstavi. Bol koji on i njegova porodica osećaju je ogroman i bio bi jak alibi da on ne igra to veče. Ali, znajući Mišu i znajući upravo ovaj kodeks, Marko je igrao, a JDP nije otkazalo predstavu. Umesto toga dostojanstveno se, upravo kroz tu predstavu, oprostilo sa Mišom. Mislim da bi svaki veliki, čestiti i plemeniti glumac voleo da ode baš tako: uz igru i aplauze“, kaže Branislav Lečić.
Mihailo Miša Janketić bio je i dugogodišnji profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Velikan koji je na scenama, u filmovima i u TV serijama oživeo Raskoljnikova, Andrića, Staljina, Živojina Mišića, Blagoja iz „Šopalovića“, Martinovića iz „Nečastivog na Filozofskom fakultetu“… važnijim od slave i priznanja smatrao je svoju porodicu: suprugu Svjetlanu i njihovo četvoro dece. I uvek je to isticao načinom na koji umetnici vole da istaknu razlog i suštinu svog uspeha:
„Ne znam ništa važnije u svom životu od moje porodice. Moja deca nose imena moje stradale majke, oca i brata. Na neki način sam zaradio više u životu nego što sam izgubio“…
