Najnoviji povod za iskazivanje nezadovoljstva ponašanjem „velikog brata“ s one strane Atlantika Nemci su pronašli u iznenadnom otkazivanju posete američkog državnog sekretara Majka Pompea, koji je u poslednji čas umesto u Berlin, ovog utorka otputovao u Bagdad.
Neki u Nemačkoj, konstatuje ovim povodom „Vašington post“, to „vide kao još jedan dokaz da se transatlantski odnosi nalaze u slobodnom padu“, a i „Njujork tajms“ na sličan način ukazuje da su odnosi između dva saveznika „ozbiljno zategnuti“.
Dobar primer za to predstavlja i slučaj spomenutog ambasadora Grenela. Pre dva meseca potpredsednik opozicionog FDP-a i jedan od potpredsednika Bundestaga Volfgang Kubicki javno je zatražio da se ambasador proglasi za personu non grata jer, kako je rekao, „bilo koji diplomata iz SAD koji se ponaša kao visoki komesar okupacione sile, mora da nauči da naša tolerancija ima limite“.
Pritom, naravno, nije ovde reč samo o personalnim pitanjima. Od „Severnog toka 2“, preko iranskog nuklearnog sporazuma i pretnji trgovinskim ratom, do pitanja finansijskog doprinosa NATO paktu, odnosi Berlina i Vašingtona nalaze se na teškim iskušenjima.
U kolikoj je meri, zaista, narušeno partnerstvo SAD i Nemačke? Kakav razorni potencijal po njihovo savezništvo imaju ova neslaganja? I da li će odnosi Berlina i Vašingtona neoštećeni preživeti eru Donalda Trampa?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović i novinar iz Londona Siniša Ljepojević.
Ocenjujući da su upotrebljeni izrazi — poput odnosa u ruševinama i u slobodnom padu — prejaki, Miroslav Stojanović ukazuje da je „sasvim sigurno da američko-nemački odnosi nisu onakvi kakvi su bili decenijama unazad. Ti odnosi jesu i ranije bili delikatni, ali spolja to nikada nije moglo da se primeti, zbog odnosa zahvalnosti nemačke politike prema SAD, kao što se primećuje sada“.
„U Nemačkoj postoji tinjajuća želja da se oslobodi američkog tutorstva. Tako da upravo zbog toga sadašnje tenzije više odgovaraju Nemačkoj nego Americi“, smatra Siniša Ljepojević. „Ipak, mislim da ova vrsta oslobađanja Nemačke, uprkos iskoracima u izjavama, nije realna, budući da Amerika nema nameru da napusti Nemačku, jer joj to obezbeđuje kontrolu Evrope.“
S tim u vezi, komentarišući citiranu izjavu Volfganga Kubickog o Americi kao okupacionoj sili, koju inače potkrepljuje podatak da se na tlu ove zemlje i danas nalazi 37 američkih vojnih baza, Miroslav Stojanović ukazuje da je „potpredsednik Bundestaga izgovorio ono što većina običnog naroda zaista i misli. Međutim, Nemačka nema hrabrosti da uputi ozbiljniji izazov Americi — Angela Merkel to sasvim sigurno ne želi“.
Osim vojne komponente transatlantskog savezništva, dodaje Siniša Ljepojević, „Nemačka i Amerika su i finansijski uvezane do te mere da ’Vol strit‘ u svakom trenutku može da sruši najveću nemačku banku, ’Dojče banku‘. Tako da je reč o vezama koje ne mogu da se prekinu bez velikog, opšteg sloma, koji Nemačka možda i priželjkuje, ali ne može da ga izazove“.
„Osim što joj i samoj nedostaje kapacitet za ovako radikalnu promenu, Nemačka nema ni saveznika unutar Evropske unije za jedan tako riskantan politički potez. A posle migrantske krize, Nemačkoj je još i teže da unutar EU napravi konsenzus oko bilo čega. O tome sad svedoče i neprilike koje joj njeni direktni susedi stvaraju oko izgradnje ’Severnog toka 2‘“, napominje Stojanović. „No, uprkos tome i uprkos američkim pritiscima, ovaj gasovod će sasvim sigurno biti izgrađen, zato što je nemačkoj industriji neophodan, pošto realna alternativa ne postoji.“
O američkom radu na miniranju „Severnog toka 2“ uverljivo je posvedočilo i januarsko otkriće „Bilda“, da je ambasador Grenel uputio pismo nemačkim kompanijama koje učestvuju u izgradnji ovog gasovoda, u kome im preti sankcijama ako se ne povuku iz projekta.
„Američki otpor ovom gasovodu“, veruje Siniša Ljepojević, „nije primarno motivisan Rusijom i nastojanjem da se spreči nemačko-rusko povezivanje bez posrednika na koje se može uticati, već je meta sama Nemačka, jer ’Severni tok 2‘ dovodi gas kako bi osnažio nemačku privredu, što Vašington želi da omete. Reč je o sličnoj matrici kao u slučaju Irana, zbog koga Nemačka takođe trpi žestoke pritiske iz SAD s ciljem da se zaustave nemačke investicije u tu zemlju, zbog čega bi i sama Nemačka pretrpela veliku štetu“.
Sve u svemu, predviđa Miroslav Stojanović, varničenja između Nemačke i SAD biće nastavljena, a „njima će doprineti čak i američki pokušaji obuzdavanja Kine, koji bi mogli direktno da pogode i nemačku privredu koja je zavisna od izvoza, a kinesko tržište je u tom smislu izuzetno važno. Ipak, sve dok bude na čelu nemačke Vlade, Angela Merkel će učiniti sve kako ne bi dozvolila da ova zemlja dođe na onu poznatu američku ’liniju vatre‘“.
Ali kancelarski mandat Angele Merkel se bliži kraju a „pokreti u Nemačkoj, koji nisu samo protiv Amerike, već i protiv Evropske unije, koji zagovaraju povratak Nemačke Nemcima, nastaviće da jačaju u narednom periodu i to će biti veoma teško kontrolisati“, zaključuje Siniša Ljepojević.
