Zdravo svima. Bio sam na tom letu, evo nekoliko objašnjenja:
— Ljudi sa koferima su se nalazili u biznis-klasi, torbe nisu bile velike i nikome nisu smetale.
— Nije bilo stampeda. Jedna žena je pala u prolazu, ali su je brzo podigli i izvukli.
— Nakon 12. reda skoro niko nije preživeo — ako niste primetili, tamo nije bilo stepenica. Trebalo je da automatski se izbace. A i da jesu, tamo je bio pakao. Većina je poginula istog trenutka.
— Nisu ispale maske za kiseonik. Samo sa desne strane neka 3-4 komada.
— Služba za vanredne situacije je stigla brzo, ali i da je kasnije stigla, nisu imali koga da spasavaju.
— S obzirom na opštu zbrku i nekoordiniranost službi, svim žrtvama je bila posvećena pažnja, pružena podrška, hrana, čak je bilo i votke. Istina, jedna flaša, ali i to je nešto.
Što se tiče brzine kojom je avion goreo, ni sam nisam očekivao da će goreti kao plastična čaša. Istog trenutka. Stakla u mom redu su se istopila i pre nego se avion zaustavio.
Što se tiče preživljavanja — postoji trenutak sreće i odsustva panike. Jedan udisaj crnog dima i čovek je gotov. A s obzirom na to da se ništa ne vidi, niko ga neće ni spasavati, prosto se ne vidi. Ne može se disati. U avionu nije bilo maski za celo lice, ili nismo mogli da ih nađemo.
Zanimljivo je da je stajni trap aviona skoro u potpunosti amortizovao udare.
Treslo je, ali ne kritično. Do zaustavljanja su skoro svi sedeli na mestima. Ili bar oni koje sam video iz svog reda.
Neko je pisao da ljudi možda nisu vezali pojas u avionu i da su zbog udara izbačeni sa mesta — nije bilo takvog udara. Bilo je podnošljivo. Ni ne mislim da pojasevi u avionu ne dozvoljavaju da se udari glavom u sedište.
Izašao sam poslednji, iza mene nije bilo ljudi u zadnjim redovima. Ne mogu tačno da odgovorim na pitanje zbog čega su skoro svi nakon 12. reda poginuli, ali mogu da pretpostavim. Prva varijanta je da su ljudi nagrnuli prema najbližem izlazu, a za njih je to bio zadnji izlaz. A druga opcija je da su izgoreli od vatre koja je dopirala sa krila. Oni koji su se nalazili u prednjim redovima i nisu uspeli da izađu, umrli su zbog ugljen-monoksida.
Kada je reč o tome da li su stjuardese rukovodile situacijom: nisam čuo, nakon prvog udara žene su počele strašno da vrište. Bila je velika buka.
Nema šta da se objašnjava, svi su vikali. U takvom okruženju, pomešanom sa škripanjem aviona ništa se nije moglo razabrati, ko je šta govorio, kakve su bile komande i da li ih je uopšte bilo.
Još jednom da napomenem — nije bilo stampeda. Prolaz je blokirala žena, nju su odmah podigli i otišli. Niko me nije gurao u leđa. Niko nije trčao preko mene. Poslednje parče puta sam puzao, nije moglo da se diše. Prolaz je bio slobodan.
Takođe, u momentu kada sam se izvukao sa svog mesta ništa nije bilo vidljivo u nivou glave. Crni dim. U sedećem položaju dim je još uvek bio beo.
Nisam video druge ljude.
Ne znam koliko je bilo ukupno stjuardesa.
Ovo je priča putnika Olega Molčanova, koji je sedeo u 12. redu na mestu A u putničkom avionu koji se zapalio.
Fotografiju je napravila Irina Bobiljkova koja se u trenutku nesreća nalazila na aerodromu „Šeremetjevo“.
Avion „suhoj superdžet 100“ kompanije „Aeroflot“, koji je u nedelju leteo iz Moskve za Murmansk, prinudno se vratio na moskovski aerodrom „Šeremetjevo“ i pokušao da sleti nakon 28 minuta leta. Uspeo je da iz drugog pokušaja zbog loših vremenskih uslova. Avion, u kom je bilo 78 putnika i članova posade, zapalio se prilikom sletanja, a u nesreći je poginula 41 osoba. Preživela su 33 putnika i četiri člana posade.
