U regionu se održavaju dva sastanka na visokom nivou posvećena regionalnoj saradnji — prvi, koji je 7. i 8. maja i održava se u Budvi je Četvrti forum EU za jadransko-jonski region (EUSAIR), a drugi, s obzirom da se održava na nivou šefova država i vlada, možemo da zaključimo da je i važniji, jeste sastanak u okviru inicijative „Brdo-Brioni“, koji se održava u Tirani 9. maja.
Iako označena kao jedan od prioriteta srpske spoljne politike, kako stoji na veb-stranici Ministarstva spoljnih poslova Srbije, regionalna saradnja, čini se, u javnosti više nema onaj značaj kakav je imala u prvoj deceniji novog veka.
Ako se prisetimo, prve takve inicijative, kojima je Srbija (tada u sastavu SRJ, a kasnije i državne zajednice Srbija i Crna Gora) pristupila posle 5. oktobra, kao što su Proces saradnje u jugoistočnoj Evropi ili Pakt za stabilnost u jugoistočnoj Evropi, bile su predstavljene kao epohalni spoljnopolitički dometi. Kako je vreme prolazilo, sve je manje vesti o aktivnostima sličnih inicijativa predstavljano javnosti.
Ko danas zna kako se zove nekadašnji Pakt za stabilnost i gde mu je sedište? Transformisan je 2008. u Regionalni savet za saradnju (RSS) i sedište mu je u Sarajevu.
Samo na jednu od 14 regionalnih inicijativa, u koliko ih je Srbija članica, javnost je obratila pažnju, a da se nije radilo o predstojećem sastanku — na Centralnoevropsku zonu slobodne trgovine (CEFTA) i to ne po dobrim vestima, već onda kada je prištinska administracija uvela carine na robu iz Srbije.
CEFTA je možda paradigma stava javnosti o regionalnim inicijativama, koji se može svesti na nekoliko reči — postoje, ali ne funkcionišu. Da li je to baš tako i zašto je tako? Ispunjavaju li regionalne inicijative svoju misiju, a ona se prema rečima analitičarke beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu Marine Kostić svodi na tri cilja: stabilnost regiona, evrointegracije i otvaranje ekonomskih inicijativa.
Ako se u obzir uzme da je to bio motiv za pokretanje svih inicijativa za saradnju u regionu, može se reći da je on uspešan u meri koja još uvek drži region na okupu i tera predstavnike država da razgovaraju, viđaju se i susreću, kaže Kostićeva.
„Postoji neki okvir u kome oni mogu da funkcionišu i da se koliko-toliko održava ovaj region. Tako da bih rekla da je on uspešan, ali zaista ne znam koliko je interesovanje društva za to i koliko je poznavanje regionalnih inicijativa i strategija. Mislim da je i odgovornost političkih elita da na bolji način predstave rezultate tih inicijativa i da možda zato postoji utisak da su one neefikasne“, smatra Kostićeva.
Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije, pak, smatra da je slaba vidljivost inicijativa i strategija za regionalnu saradnju posledica promenjene geopolitičke situacije u svetu i regionu. Osim toga, prema njegovim rečima, regionalne inicijative se nisu pokazale efikasnim u rešavanju problema među državama.
„Zbog čega je to tako? Pre svega zato što problemi između regionalnih aktera, koje su članice svih tih regionalnih inicijativa, ne zavise samo od njih i nisu uzroci samo u njima, nego od velikih sila i njihovog prisustva. U međuvremenu su se promenili geopolitički odnosi u svetu, došlo je do promena u dinamici moći između velikih igrača na prostoru Balkana, a inicijative su napravljene u momentu kada je postojao unipolarni poredak“, objašnjava Gajić.
Veliki broj nerešenih pitanja i nedovoljna volja da se ona razreše, uplitanje velikih sila uzrokuju da regionalne inicijative deluju neuspešno u rešavanju međudržavnih sporova na prostoru jugoistočne Evrope, zaključuje Gajić.
Sa druge strane, Kostićeva smatra regionalne inicijative jedinim okvirom za saradnju na prostoru Zapadnog Balkana.
„U kojim momentima i na kojim mestima bi se susreli, na primer, premijeri Srbije i Albanije da nije regionalnih inicijativa?“, pita se ona, „Definitivno postoji zaostajanje u rešavanju bilateralnih sporova, ali isto tako mislim da oni nikada neće biti rešeni da nemamo regionalne inicijative i takve procese.“
Polovina regionalnih inicijativa za saradnju nastala je u prošloj deceniji. Nekoliko njih se bavi tehničkim pitanjima, kao što je regulacija plovidbe rekom Savom (koja je u međuvremenu postala međunarodna reka), druge se bave ekonomskom saradnjom, kao što je CEFTA, ili migracijama i raseljenim licima.
Onima koje su se bavile političkim pitanjima, kao što je pomenuti RSS, čini se opao je značaj i bačene se u senku inicijativa nastalih nakon 2010, na primer Berlinskog procesa, pokrenutog 2014. ili procesa „Brdo-Brioni“ i EUSAIR-a.
Ipak, kada govorimo o uspešnosti neke od regionalnih inicijativa, ne bi trebalo smetnuti sa uma da se radi o procesima pokušaja približavanja država koje između sebe imaju brojna nerešena pitanja, sa dugotrajnom istorijom konflikata. Ako to uzmemo u obzir, ne bi trebalo ni da očekujemo da tesna saradnja nadvlada sukobe na Balkanu u veoma kratkom roku.
Svoju žilavost organizacije za regionalnu saradnju pokazuju i na taj način da se u okvirima pojedinih od njih sreću čak i bivši šefovi balkanskih država i fotografišu se uz miroljubive poruke.
