Međunarodna organizacija „Sport za sve“ (Sport for all) posle najnovijeg skandala sa dopingovanjem sportista preko njihove sopstvene krvi upozorila da je to postao „jedan od glavnih problema u svetskom sportu“.
Austrijska policija je zajedno sa Tužilaštvom Nemačke u akciji „Puštanje krvi“ tokom takmičenja u toj zemlji uhapsila skijaše iz Austrije, Estonije i Kazahstana, koji su koristili specifičnu vrstu dopinga, koja se praktično, svodi na auto-transfuziju. Prvooptuženi nemački lekar Mark Šmit je od svakog sportiste za sezonu uzimao po nekoliko hiljada evra za takav doping, a u Erfurtu u Nemačkoj je otkrivena tajna laboratorija sa preparatima za doping, kontejnerima za čuvanje krvi i aparatima za samu transfuziju sa centrifugom.
Predsednik Odbora za doping kontrolu u Antidoping agenciji Srbije (ADAS) dr Nenad Dikić kaže da nije reč o novoj metodi i napominje da se ona od samog početka nalazi na listi zabranjenih doping sredstava.
Upražnjava se najmanje poslednjih tridesetak godina, ističe on i podseća na slučaj tako dopingovanih austrijskih skijaša na Olimpijadi u Torinu 2006. godine, kada je u filmskom bekstvu pred karabinjerima čuveni trener Valter Majer završio u bolnici, a potom i u zatvoru.
Austrijanci su odmah potom osnovali policijsku jedinicu „Soko“ sa 35 članova, koja je trebalo da suzbije takve probleme u sportu, koji je za njih nacionalni broj jedan i u kome dominiraju.
Objašnjavajući kako tom vrstom dopinga sportisti podižu svoje sposobnosti, dr Dikić je ukazao da je stvar u povećanju broja eritrocita u organizmu.
„Suštinski, život eritrocita je 120 dana i ako pred neko takmičenje uzmete svoje eritrocite i svoju krv zamrznete za određeni trenutak, a u međuvremenu vaša koštana srž proizvede nove eritrocite da bi nadoknadila nedostatak, kada budete vratili krv, nećete imati recimo četiri miliona eritrocita, nego šest miliona. Na taj način ćete biti superiorniji. Zato što ćete imati više nosača kiseonika, a kiseonik je, pogotovo u sportovima koji iziskuju veliki napor takmičara, suštinska stvar“, kaže sagovornik Sputnjika.
Međutim, on napominje da iako je ta vrsta dopinga bila od početka zabranjena, nije od početka i kontrolisana, zato što je bilo jako teško da se utvrdi da je neko dao sam sebi krv.
„Ono što je prekretnica u doping kontroli, jeste uvođenje biološkog pasoša, koji su od 2005. počeli da koriste biciklisti, a vrlo brzo i skijaši. Možemo da kažemo da je za poslednjih 10 godina verovatno oko hiljadu ljudi kažnjeno zbog promene u biološkom pasošu, ali bez pozitivnog analitičkog nalaza. Šta to znači? Nije bilo potrebno da se uzme njihov uzorak i pošalje u laboratoriju na analizu, nego je praćenjem njihovih podataka u dugotrajnom periodu, u slučaju odstupanja od onih u biološkom pasošu, utvrđeno da su oni nedvosmisleno koristili neku supstancu i da su se dopingovali“, objašnjava Dikić.
On ukazuje na slučaj čuvenog američkog bicikliste Lensa Armstronga, kome doping nije mogao da bude dokazan pre uvođenja biološkog pasoša, ali i napominje da su u to vreme u biciklizmu maltene svi bili doping pozitivni.
Dikić ukazuje da treba ovde praviti razliku između dopinga i bržeg oporavka organizma posle povreda, kakvo je uzimanje sopstvene plazme u kojoj su trombociti. Ta terapija, koja je postala poznata po tome što je koristi teniser Rafael Nadal, od 2011. godine nije na doping listi i, kako kaže, primenjuje se na pet-šest mesta i u Beogradu.
Tehnološki napredak, ali i biološki inženjering u 21. veku je takav kakav nismo mogli da zamislimo, a na pitanje da li tako napreduje i ideja o modalitetima dopinga, sagovornik Sputnjika kaže da strašno napreduje.
„Ono što mi možemo da očekujemo, to je genski doping. A genski doping je u principu nešto što je zabranjeno kao i krv, ali mi i dalje nismo u stanju da detektujemo razne stvari. I ne samo da detektujemo. Radi se o tome da rešenje mora da bude univerzalno za ceo svet, jer na svetu postoje 34 laboratorije i one jedinstvenim, istim metodama moraju da detektuju i rade tako da svaki sportista na isti način bude sankcionisan“, ukazuje predsednik Odbora za doping kontrolu ADAS-a.
Problem je, kako napominje, u tome što neke metode koje se koriste u genetici nisu lake za detektovanje. Nedavno su se, kaže, novinari raspitivali o zainteresovanosti Brazilaca za genotipizaciju, kako bi sprečili povređivanje svojih fudbalera.
A na pitanje gde sve to vodi i hoćemo li jednog dana doći u situaciju da organizujemo posebno takmičenja za dopingovane i ona za „čiste“ sportiste, Dikić kaže da je svojevremeno bilo čak i ideja da antidoping agencije prestanu da rade taj posao, da se dozvoli doping, pa ko hoće, neka rizikuje život.
Objašnjavajući šta je u suštini uzrok korišćenja dopinga, on kaže da novac tu nije glavni razlog.
„Za države je to dokaz supremacije, prestiža. Gledaju kako da pokažu jedni drugima da su bolji. A za sportistu je to ultimativna stvar, jer je njima osnovni cilj popeti se na postolje. Ima toliko ispitivanja gde oni kažu da su spremni da učine sve da dobiju medalju, pa makar sutradan umrli“, ističe Dikić.
Ta ideja da se stane na olimpijsko postolje, da dobijete onaj venčić i zlatnu medalju je nešto što za njih nema cenu, kaže on za Sputnjik.
