Može se slobodno reći da je Aleksej Nikolov ceo život u novinarstvu, jer prvi tekst za nacionalne novine napisao je sa 13 godina. U sovjetsko vreme bio je sportski novinar, a kasnije je proširio dijapazon interesovanja. Danas je izvršni urednik televizije „Raša tudej“ (RT) i jedan od glavnih krivaca njenog globalnog uspeha.
Nikolov je na Zapadu, uz glavnu urednicu RT Margaritu Simonjan i generalnog direktora kompanije „Rusija danas“ Dmitrija Kiseljova, označen i kao jedan od „dežurnih krivaca“ za sve ono što na Zapadu zovu „fejk njuz“, a što zapravo predstavlja alternativu izveštavanju zapadnih „mejnstrim medija“.
I na beogradski Fakultet političkih nauka (FPN) Nikolov je došao obučen kao dežurni krivac — u majicu na kojoj je pisalo „strani agent“ (nosio je i kačket sa istim tekstom). Predavanje, čiji naziv nekome može da zazvuči visokoparno („O informacionim klišeima i tehnikama postistine“), bilo je sve osim toga — Nikolov plastičnim primerima objašnjava globalnu medijsku sliku i sa predavanja biva ispraćen gromoglasnim aplauzom.
Njegov dan u Beogradu bio je više nego naporan — predavanje na FPN-u, nekoliko intervjua (pa i ovaj za Sputnjik), na kraju otvaranje međunarodne konferencije „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima“, koju povodom 20 godina od bombardovanja RTS-a organizuje srpski nacionalni javni emiter.
Dok je, čini se, univerzitetski amfiteatar njegovo prirodno okruženje (Nikolov je predavač na moskovskoj Visokoj školi ekonomike, pandanu londonske LSE), kada treba da dâ intervju pomalo je nervozan, kao da bi više voleo da bude sa druge strane, da on bude taj koji postavlja pitanja.
Kroz smeh to i potvrđuje.
„Naravno da se bolje osećam na strani na kojoj Vi sedite. Radije bih ja Vama postavljao pitanja. Naravno, navikao sam da me intervjuišu, ali to nije što mi se dopada. I dalje se nadam, kada napustim poziciju urednika, da ću ponovo biti novinar.“
Na predavanje ste došli u veoma interesantnoj majci i kačketu. Zašto ste baš njih odabrali?
— Kupio sam ih u našem onlajn šopu i nosim ih kao odlikovanje, kao nagradu. U nekim zapadnim zemljama, kao što su SAD, prepoznati smo kao strani agenti, da budem precizniji, naterani smo da se nazovemo stranim agentima. Najpre su govorili da nas niko ne sluša, ne gleda i ne čita, a činjenica da su od nas napravili registrovane strane agente je skoro kao priznanje da nas shvataju ozbiljno. Naravno, ukoliko bismo objavili neistinu, to bi nas dovelo na sud, što se nikada nije dogodilo. Nisu znali šta da rade sa nama, osim da nas registruju kao strane agente. I to je titula koju sa ponosom nosim — to znači da svoj posao obavljamo dobro. Ne mislim da je to fer, ali to je priznanje, medalja.
Imali ste zanimljivo predavanje na FPN-u, nekako ste povezali pastu za zube sa novinarstvom. Rekli ste da proizvođači pasti za zube imaju za cilj da što više prodaju svoj proizvod. Na reklamama se pojavljuju slike kada je cela četkica za zube prekrivena pastom, a u stvarnosti je dovoljna svega četvrtina te količine, što ste proverili na Stomatološkom fakultetu u Moskvi…
— Iskoristio sam pastu za zube kako bih demonstrirao koliko našim životima dominiraju i koliko na njih utiču klišei, čak i u oblastima za koje nikada ne bismo rekli da su nam važni. To je primer koji koristim na predavanjima širom sveta i svuda ima isti efekat — i danas ovde, i u Kini, i u Južnoj Africi… To je dokaz da su ljudi indoktrinirani na toliko načina i u toliko oblasti da to ne možemo ni da zamislimo. Ponekad je to potpuno nevino, jer je jedini razlog, kao što je slučaj sa pastom za zube, da ljudi potroše četiri puta veću svotu novca, nego što bi trebalo. To nije neka velika suma novca, iako je velika suma za proizvođače paste za zube. Ali ima mnogo manje nevinih slučajeva, kada su ljudi indoktrinirani na isti način kada se govori o državama, ljudima, a naročito o događajima. Stvar je u tome da su ljudi prevareni da veruju da im je ista priča ispričana od izvora za koje veruju da su alternativni, različiti. U stvari, svi pričaju istu priču. Zbog toga je važno pronaći što više izvora vesti u mnogim oblastima. Verujem da je RT prava priča, jer mi zaista izazivamo ono što vam drugi govore i nikada ne kažemo da smo jedini kome treba da verujete. Ne, mi kažemo proverite nas i proverite druge, sami uporedite, ali ne uzimajte zdravo za gotovo ono što govore mejnstrim mediji, jer vam u većini slučajeva ne prikazuju kompletnu priču.
Takođe ste pokazali kako je Nelson Mendela na Zapadu evoluirao od ubice, komuniste i teroriste u šampiona demokratije i slobode…
— Tako je, to je poznato kao „Mendelin efekat“, kada vam se čini da ste za nešto čuli i da vam je priča poznata, a ispostavi se da to nije slučaj. Ako na primer, uzmete „slučaj Skripalj“, toliko mnogo medija priča istu priču. A niko ne postavlja neka apsolutno elementarna pitanja. Toliko mnogo stvari u zvaničnoj verziji tog slučaja zvuči totalno apsurdno, potpuno nemoguće. Toliko mnogo stvari fizički ne može da bude istinito. Ali stvar je u tome da gledate mnogo TV kanala, čitate mnogo različitih novina i slušate mnogo radio-stanica, a oni iz nekog razloga ne postavljaju ta pitanja. Trovanje Skripalja je jedan od najupečatljivijih slučajeva zataškavanja istine od mejnstrim medija. Jedino što u tom slučaju treba da radite jeste posao novinara, ne treba da sprovodite nikakvu specijalizovanu istragu. Postavite izazovno pitanje, proverite činjenice koje su sve dostupne i potom postavite prirodno pitanje. Mnogi mediji jednostavno to ne čine.
Koje biste pitanje Vi postavili?
— Ima ih nebrojeno, ali evo jednog veoma prostog. Zvanična verzija tvrdi da Sergej Skripalj i njegova ćerka nisu umrli od trovanja, jer je otrov otvoren pola sata ili sat pre nego što su oni došli s njim u dodir. Otrov je, prema zvaničnoj verziji, izgubio snagu zbog vlažnog vremena. Čudno je da neko dolazi u Englesku da nekog otruje, a ne zna za vlažno vreme, koje je tamo više nego prirodno. Ali, još nečuvenija činjenica je da je radna grupa Organizacije za zabranu hemijskog oružja posetila Solsberi dve i po nedelje posle incidenta i da su prikupili između 50 i sto grama tog agensa, koji je veoma otrovan, kao što su rekli. Ne može biti da je agens izgubio svoju snagu pola sata pošto je otvoren, a da je veoma otrovan dve i po nedelje kasnije. Potpuno je nemoguće objasniti kako su dečaci, koji su zajedno sa Skripaljem hranili patke, uzimali hleb iz njegove ruke, jedan od dečaka je čak i pojeo parče hleba, nisu kontaminirani. To je jednostavno nemoguće, ima nebrojeno mnogo sličnih pitanja. A mejnstrim novinari ih nisu postavljali. Zašto? Ne znam.
Rekli su i da više nema cenzure, ali se neke stvari jednostavno ne objavljuju. Zbog čega je to tako? Zbog čega mediji ne prikazuju celu sliku?
— Želim da budem precizan kada su termini u pitanju. Cenzura je nešto što je veoma određeno — kada vam nije dozvoljeno da objavite nešto pre nego što cenzor to ne dozvoli. Toga nema ni u Britaniji, ni u SAD, pa ni u Rusiji. Ono što ljudi ponekad čine naziva se autocenzura — kada sami sebe ograničavate. To se dešava ponekad, kada znate da vaš urednik nešto neće dozvoliti da bude objavljeno. Tehnički, to nije cenzura, ali rezultat je isti, bez obzira kako to nazivate. Ljudi neće dobiti kompletnu sliku. Iskreno verujem da je, da bismo se nosili sa tim, jedino rešenje da imamo više izvora obaveštavanja. Nikada nećete steći kompletnu sliku o nečemu obaveštavajući se iz jednog izvora, bez obzira koliko izvor bio dobar. To tako ne funkcioniše. Jedini način da steknete kompletnu sliku jeste da imate dva, tri izvora u koja imate poverenje.
Govorili ste i o „umetnosti čitanja novina“, što je izraz britanskog filozofa Bertrana Rasela iz dvadesetih godina prošlog veka. Kako čitati moderne medije?
— Postavljajte pitanja. Postavljajte što više pitanja o svemu što pročitate, vidite, čujete. Postavljajte pitanja i o onome što uzimate zdravo za gotovo, kao što je marka paste za zube koju koristite. Pitajte i proveravajte. Idite do samog izvora. Čak i ako je izvor navodno ugledan i dalje proveravajte. Ako izvor sebe naziva „Sirijskom opservatorijom za ljudska prava“, proverite o kome se radi i zaključićete da se radi o samo jednoj osobi, koja je potpuno nekompetentna, živi u Londonu i u Siriji nije bila 20 godina, koja ima potpuno jasnu političku agendu i plaćena je od određenih ljudi. Dakle, pratite izvor informacije i postavljajte pitanja o svemu što pročitate. Na kraju se to pretvara u naviku. Kod mene se pretvorilo u naviku. Umem da nanjušim pacova čak i pre nego što dobijem potvrdu da se radi o pacovu. To dolazi sa iskustvom.
Mogu li mediji biti potpuno neutralni?
— Ne, to stalno govorim, nijedan medij ne može biti sto odsto neutralan. To je fizički nemoguće, jer uvek morate da izaberete vest, jer nemate neograničen prostor za objavljivanje. Vesti uvek postavljate po nekim prioritetima. Uvek morate da se odlučite koja će vam vest biti broj jedan, a koja broj četiri. Ne možete biti potpuno neutralni, jer ako dolazite iz Srbije, Srbija će vam biti prioritet. Ja dolazim iz Rusije i vesti o Rusiji će mi biti prioritet. Ponavljam, jedini način da dođete do neutralnih vesti jeste da imate više izvora informisanja i da ih upoređujete.
