Monahinja Serafima iz Gornjenskog manastira u okolini Jerusalima, govoreći o Blagodatnom ognju, stalno izgovara reč „iskušenje“. Dolazak u Svetu zemlju tokom uskršnjih praznika je iskušenje. Dolazak u istorijski deo Jerusalima na Veliku subotu je iskušenje. Doček početka litije unutar Hrama Hristovog groba je takođe iskušenje.
„Mora se veoma dugo stajati. Na ulici je metež, a u hramu je zagušljivo. Svaki put sebi u tim trenucima kažeš: dosta je, više nikada neću ići po oganj!“, priča monahinja.
Jerusalim tokom prazničnih dana zaista podseća na ogroman mravinjak, posebno uoči silaska Blagodatnog ognja. Arapi koji žive u Starom gradu žure u petak na molitvu, Jevreji idu ka Zidu plača da se pomole pred sabat, pravoslavni Grci pripremaju Hram Hristovog groba za doček Uskrsa. Tu su i hodočasnici iz Gruzije koji se probijaju kroz gomilu turista iz Kine, koji su se pak zaustavili zbog procesije Asiraca. A etiopski hodočasnici, kojih je ovih dana posebno mnogo, jedva uspevaju da se smeste u dvorište koptskog Manastira Svetog Antonija, jednog od najdrevnijih u Jerusalimu.
Čovek oseća vrtoglavicu od brojnih zvukova: pojanja bogomoljaca, trgovaca koji na raznim jezicima mame kupce, zvonjave, mujezina koji pozivaju na molitvu, muziku iz prodavnica.
Sa zalaskom sunca uoči Velike subote grad postaje pust: hrišćani-hodočasnici u to vreme su na službi u Hramu Hristovog groba, lokalni žitelji su kod kuće i večeraju za porodičnom trpezom. Samo izraelska policija postavlja ograde po čitavom gradu.
Noću je Stari grad potpuno izolovan od spoljnog sveta. U tom trenutku kod Porte Jafa okupljaju se oni koji žele da dožive čudo dva puta: da vide silazak Blagodatnog ognja, ali prvo da se nađu u Hramu groba Gospodnjeg na Veliku subotu.
Toliko mnogo ima onih koji žele da se nađu u glavnom hrišćanskom hramu da lokalne vlasti puštaju unutra samo zvanične delegacije sa specijalnim propusnicama. Ti ljudi prolaze kroz nekoliko kordona, a izraelska policija pažljivo proverava svakog. Zvanično akreditovani hodočasnici bukvalno se probijaju kroz masu.
Glavna hrišćanska svetinja istorijski je podeljena između raznih konfesija — u zavisnosti od toga hodočasnici iz raznih zemalja stoje u određenom sektoru. Ruska delegacija iz Fondacije Andreja Prvozvanog smeštena je, recimo, u grčkom delu zajedno s hodočasnicima iz zemalja Zajednice nezavisnih država i istočne Evrope.
Neki, međutim, uspevaju da uđu u hram bez formalnosti. Tako, recimo, Mihail Ivanov iz Jaroslavlja već 15 godina pali svežanj od 33 sveće — po broju godina Hristovog života — u hramu.
„Najteže je preživeti noć. Ovde ima mnogo takvih kao što sam ja. Policija rano ujutru pušta mali broj ljudi u Stari grad i oni bukvalno trče prema Hramu Groba Gospodnjeg — on se upravo u to vreme otvara“, priča Mihail.
Neki hodočasnici uspevaju da se priključe delegacijama Kopta i Jermena. Ovi poslednji stoje levo od kapele iznad Groba Gospodnjeg, gde se događa silazak ognja.
U hramu hodočasnici nekoliko sati čekaju početak ceremonije. Zdanje je ogromno, u njega može da se smesti deset hiljada ljudi, ali svi oni stoje tesno jedni uz druge. To su najnaporniji časovi, ali vernici ne klonu. Neko se moli, neko se upoznaje i obraća onima koji su pored njega. S vremena na vreme neko, Grk, Gruzijac, Rumun, Ukrajinac ili Rus, uzvikne: „Hristos voskrese!“. Stotine ljudi mu na raznim jezicima odgovaraju: „Vaistinu voskrese!“.
Od dugog čekanja napetost se pojačava. Više nije moguće ni prebacivati se s noge na nogu: telo bridi od umora, u glavi se vrti od nedostatka svežeg vazduha. I odjednom odnekud izdaleka čuje se tihi zvuk bubnjeva. Zatim taj zvuk postaje sve jači i jasniji.
Zatim se pojavljuju momci i devojke u belim majicama i sa crvenim povezima oko glave. U rukama su im bubnjevi i doboši.
„Slava Gospodu našem! Hej! Hej!“, tako pravoslavni Arapi slave Boga i pripremaju se za doček Blagodatnog ognja. Svojom ritmičnom muzikom i uzvicima dovode do zanosa one koji su se okupili u hramu: otekle noge nehotice cupkaju po ritmu.
Glavni smisao uzvika je: „Isus Hristost je naš Bog!“ Pravoslavni Arapi su došli u Jerusalim iz okoline Vitlejema, gde žive uglavnom muslimani. Nije čudo što su njihovi uzvici tako slični onima koji su prihvaćeni u islamu. Jednom se to neuobičajeno slavljenje Hrista nije dopalo čuvarima hrama, tako da Arape nisu pustili unutra. Blagodatni oganj, međutim, nije silazio sve dok prestrašeni služitelji hrama nisu pustili bučne bogomoljce. A uplašili su se s razlogom: među vernicima je rasprostranjeno verovanje da ako Blagodatni oganj ne siđe, to znači da se čovečanstvu bliži kraj.
Arapi su unutra, počinje ceremonija. U hram ulaze služitelji sa zastavama, za njima kavasi s fesovima, turska garda jerusalimskog patrijarha. Oni glasno udaraju svojim dugačkim štapovima po podu. Poglavar ide za njima u punoj bogoslužbenoj odori.
Procesija s molitvama i pojanjem tri puta obilazi kapelu. Zatim pred ulazak u kapelu s patrijarha skidaju bogoslužbenu odoru. Patrijarh ulazi unutra. Gasi se svetlo i nastaje potpuni mrak.
To je najnapetiji trenutak ceremonije, koji nijedan direktni prenos ne može da prenese. Koliko će se dugo patrijarh moliti za silazak ognja ovoga puta? Da li će oganj sići? Šta će biti ako ne siđe? Neko kao da doziva oganj, viče: „Hristos Voskrese!“ Hodočasnike obuzima briga i oni zaboravljaju umor, napeto se mole, pažljivo zagledaju u kapelu. Prolaze minuti, a spasonosni oganj se ne vidi.
Odjednom, pet ili deset minuta pošto je patrijarh počeo da se moli, neko ugleda svetlost usred kapele i uzvikuje: „Sišao je!“ I hiljade vernika počinje da se komeša. Hodočasnici pale sveće i raduju se — bukvalno kao da nije bilo višečasovnog iscrpljujućeg iščekivanja. Oganj se za nekoliko trenutaka širi po celom hramu, po celom Starom gradu, koji je poslednjih nekoliko sati bio neuobičajeno tih.
