Iran Americi uzvraća istom merom: kao terorističku organizaciju označava Centralnu komandu američke vojske. A poslanici iranskog Parlamenta se demonstrativno slikaju odeveni u uniforme Revolucionarne garde, iskazujući nacionalno jedinstvo.
Vašington tvrdi da Revolucionarna garda, ili Korpus čuvara Islamske revolucije — vojska unutar vojske sa sopstvenim kopnenim, pomorskim i raketnim snagama — „aktivno učestvuje, finansira i promoviše terorizam“, štaviše, da predstavlja glavno sredstvo u „globalnoj terorističkoj kampanji“ Teherana.
Nasuprot tome, ustvrdio je iranski predsednik Hasan Rohani prilikom proslave Dana vojske ovog četvrtka, oružane snage ove zemlje ne predstavljaju pretnju za svoje susede, jer je njihova jedina misija da odvrate eventualni napad na Iran.
A Izrael će možda morati da napadne Iran kako bi zaustavio njegovo vojno utvrđivanje u Siriji, zaključak je izveštaja izraelskog Instituta za nacionalnu bezbednost, koji je ovog januara predstavljen u predsedničkoj rezidenciji u Jerusalimu.
Znači li sve ovo da je novi rat na Bliskom istoku opasniji od svih dosadašnjih, postaje sve neizbežniji? Ili baš pretnja totalnog haosa predstavlja jedinu preostalu garanciju da rata ipak neće biti? Zašto se preti Iranu i kome je Iran pretnja?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.
„Naravno da Revolucionarna garda nije teroristička organizacija. To je legalna vojna formacija jedne nezavisne, međunarodno priznate države, članice Ujedinjenih nacija. Nikada do sada jedna takva formacija nije bila proglašena za terorističku organizaciju“, ukazuje Srđan Perišić, podsećajući da je „u poslednjih 100 i više godina Iran vodio samo jedan rat i to odbrambeni rat protiv Iraka, koji ga je napao uz podršku SAD“.
„Proglašavanje Revolucionarne garde za terorističku organizaciju“, napominje Borislav Korkodelović, „za Irance predstavlja uvredu, jer smatraju da su u poslednjih četrdesetak godina upravo oni bili jedna od glavnih žrtava terorizma, uz procenu da je od Islamske revolucije 1979. oko 17 hiljada Iranaca nastradalo u terorističkim napadima organizacija poput MEK-a (Mudžahedin-e-kalk), koje dobijaju američku podršku. Takođe, u Iranu ističu i da se Revolucionarna garda istakla kao glavna brana terorizmu u Iraku i Siriji; da nije nje, danas bi DAEŠ verovatno stolovao i u Damasku i u Bagdadu.“
Glavno pitanje odnosi se na posledice koje bi ovaj američki potez mogao da izazove, a upozorenja su brojna. Ne ocenjuje, naime, samo turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu ovaj američki potez kao opasnu odluku koja bi mogla da izazove haos. Na sličan način i bivši savetnik Baraka Obame Ben Rouds navodi da odluka Trampove administracije „ima smisla samo kao korak ka konfliktu“, a Trita Parsi, osnivač Nacionalnog iransko-američkog saveta, najveće organizacije ovog tipa u SAD, upozorava da će „u suštini, rat postati neizbežan“. Nasuprot tome, „Brukings institut“ iz Vašingtona u svojoj analizi navodi da je samo reč o „holivudskom triku“ koji je „jadna zamena za efikasnu američku spoljnu politiku“.
„I holivudski trikovi mogu da izazovu haos“, kaže Borislav Korkodelović. „Situacija je sad i definitivno podignuta na viši nivo opasnosti. Možda čak i znatno viši nivo, jer i jedna i druga strana smatraju protivničke jedinice za neprijateljske. Na osnovu zakona iz 2001, donetog posle napada na SAD, američke snage imaju dozvolu da likvidiraju sve jedinice koje su označene kao terorističke, a pritom pod američku zabranu sad spadaju i svi koji sarađuju s Revolucionarnom gardom, od Hezbolaha u Libanu do šiitskih snaga u Avganistanu, tako da i oni mogu da postanu meta.“
Podsećajući da su se pre skoro tačno godinu dana SAD jednostrano povukle iz nuklearnog sporazuma s Iranom, pa su mu zatim uvele i oštre sankcije, Srđan Perišić smatra da se „i ovaj potez, kojim se situacija dodatno zaoštrava, može tumačiti kao korak ka izazivanju rata“.
Rat jeste moguć, ali (još) ne i izvestan, objašnjava Perišić: „Svi američki predsednici vodili su makar po jedan rat, a Donald Tramp još nije pokrenuo svoj, a izbori se bliže. S druge strane, činjenica je i da SAD više nisu onako snažne kao što su bile i pitanje je da li mogu da vode ratove, ili angažuju druge države da to čine u njeno ime, kao što su mogle nekad — vidimo da od ideje o formiranju takozvanog ’arapskog NATO-a‘, usmerenog protiv Irana, nema ništa; odlukom da u tome ne učestvuje, Egipat je tom poduhvatu praktično zadao smrtonosni udarac. A opet, jasno je i da Sjedinjenim Državama ne odgovara završetak sirijskog rata, jer je njihova kontrola regiona i energetskih tokova moguća samo ako postoje sukobi i konflikt, dok mirno razrešenje krize znači rast uticaja Rusije, Kine i Irana na tom prostoru, a sve tri države su okarakterisane kao glavni geopolitički neprijatelji Amerike na prostoru Evroazije…“
Pod pritiskom događaja, zaključuje Borislav Korkodelović, proces američkog povlačenja s Bliskog istoka biće nastavljen, a označavanje Revolucionarne garde za stranu terorističku organizaciju moglo bi čak i da ga ubrza:
„Ovaj potez će sprečiti Vašington da diplomatskim sredstvima deluje u odnosu na Iran, a zakomplikovaće i odnose sa zemljama koje gardi i njenim čelnicima pružaju gostoprimstvo, kao što je Irak. Ovime su, zapravo, Amerikanci sami sebi vezali ruke.“
