Crnogorci moraju biti u svojim četrdesetim godinama kako bi pamtili vreme pre njega, dok ostali evropski lideri žele da znaju koja je tajna njegovog uspeha, ali on poručuje da nema jednostavnog objašnjenja, navodi se u tekstu „Crnogorski monarh — zašto je Milo Đukanović lider sa najdužim stažom u Evropi“.
Na njegovom zidu nalazi se portret kralja Nikole koji je 1918. godine svrgnut nakon 58 godina vladavine. Đukanović ne želi da se poredi s njim, mada možda nema izbora, jer je poslednjih devet nedelja na hiljade ljudi izašlo na ulice Podgorice tražeći njegovu ostavku. Predsednik Crne Gore ipak nije uznemiren zbog toga, piše „Ekonomist“.
Na tvrdnju Đukanovića da je 2016. godine bio meta zavere, koju je finansirala Rusija, u želji da ga ubiju, i da sada Rusi ponovo prave probleme, „Ekonomist“ prenosi izjavu opozicionog političara Dejana Mijovića, koji kroz smeh kaže da su to „obične gluposti“.
„Demokratija u Crnoj Gori je lažna i Đukanović drži sve poluge vlasti i sad mora da ide“, kazao je Mijović.
Britanski magazin se bavi i crnogorskom opozicijom za koju navodi da je razjedinjena, ali da je dobila dodatnu energiju zahvaljujući optužbama bivšeg tajkuna Duška Kneževića, koji danas stanuje u Londonu, inače nekada bliskog prijatelja Đukanovića, a koji sada objavljuje informacije za koje se nada da će oboriti predsednika Crne Gore.
On je opisao obrazac korupcije u celoj državi, pa je čak pustio video na kojem se vidi kako on lično daje nelegalni doprinos Đukanovićevoj izbornoj kampanji jednom njegovom zvaničniku (Slavoljubu Stijepoviću).
Dalje se navodi da je Knežević priznao da je prekršio zakon o doprinosima kampanje, ali je dodao da je to jedini način da se neko bavi biznisom u zemlji u kojoj Đukanović reketira i drži sve pod kontrolom.
Međutim, kako „Ekonomist“ primećuje, dok se afera Duška Kneževića i demonstracije opozicije odigravaju, Đukanovićevo političko preživljavanje je izvanredno.
Godine 1989. Đukanović je bio štićenik Slobodana Miloševića, tada lidera Srba, ali kako se Milošević suočio s porazom u ratu oko Kosova, Đukanović se okrenuo zagovaranju obnove nezavisnosti Crne Gore, izgubljene 1918. godine kada je Jugoslavija stvorena. To mu polazi za rukom 2006. godine, kada je uspio da stvori raritet na Balkanu — multietničku državu.
Đukanović je, prema britanskom časopisu, često pričao da pokušava da se povuče sa vlasti, ali da mu uvek iskoči neki novi zadatak, te da iako se Crna Gora priključila NATO-u 2017. godine, u Crnoj Gori nikad nije došlo do promene vlasti na izborima.
Plašeći se uticaja Rusije, zapadni lideri izgleda nisu raspoloženi da pokušaju da ubede „lukavog“ Đukanovića da se povuče, prenosi „Ekonomist“, uz tvrdnju da je „tajna Đukanovićevog uspeha klijentelizam“, te da poslednje demonstracije pokazuju da je mnogo ljudi zasićeno Đukanovićem.
Politička atmosfera je otrovna, a vladajuća partija i njeni saveznici kontrolišu samo 42 od 81 mesta u Parlamentu.
Tajkuni iz Azerbejdžana, Rusije, Malezije, i UAE su kupili imovinu i razvili luksuzna primorska odmarališta na primorju, ali mnogi u zemlji osećaju da se obogatila samo mala grupa ljudi oko Đukanovića, dok ostatak živi sa malim primanjima i lošim javnim uslugama.
Pisac Somerset Mogam je jednom nazvao francuski rivijeru „sunčanim mestom za sumnjive ljude“. To bi se moglo reći i za Crnu Goru, zaključuje „Ekonomist“.
