„Za razliku od JNA, mi smo imali satelitske obaveštajne podatke“, kaže Ivašov u intervjuu za Sputnjik, objašnjavajući i kako je ta pomoć izgledala u obaranju američkog nevidljivog aviona.
— Za nevidljivi avion su pomogli naši stručnjaci nakon što su jugoslovenski radari bili uništeni i srpski vojnici nisu mogli da vide ni obične avione, a tim pre ni nevidljivi. I naši sateliti davali su podatke o poletanju tog aviona, kurs kojim leti i kad je stigao.
Zašto Srbija nije dobila od Rusije S-300?
— Vodili smo razgovore sa Slobodanom Miloševićem u periodu od novembra 1998. do februara 1999. godine i predlagali da uzmu od nas komplekse S-300, trebalo je ojačati PVO sistem. Ali Srbi nisu imali novac.
Ni vi (Rusija) niste imali novac…
— Nije stvar u novcu. Isporukom naoružanja nije se bavilo Ministarstvo odbrane, već komercijalna organizacija „Rosvooruženje“. Kada smo pisali belešku za Jeljcina da treba dati te komplekse na lizing dok su trajali ti pregovori ponovo su uvedene sankcije i nas su odbili. Ipak tvrdim da bi, da je bombardovanje potrajalo još dve nedelje, natovcima bila naneta ozbiljna šteta. Zato što smo, reći ću otvoreno, dok je trajao rat pripremali srpske konstruktore i obučavali ih da rade na kompleksima koji nisu bili S-300, jer je to bilo teško isporučiti, već drugi, ali jednako efikasni.
Učestvovali ste u pregovorima pred kraj rata na kojima je specijalni predstavnik ruskog predsednika bio Viktor Černomirdin.
— Mi smo kao stalna članica SB imali ista prava kao Amerikanci i NATO. I kad oni neće da se dogovaraju, nego nam nude da sa jednim bataljonom učestvujemo u američkom sektoru i da budemo podređeni američkom generalu ubedio sam ministra odbrane Sergejeva da ćemo, ako na to pristanemo, biti duhovno i moralno slomljeni. Ako neće da se dogovore, mi ćemo planirati svoju operaciju. Da, ideja je moja i ubedio sam kolege. A šta se dalje desilo — pa ono što su nas učili: isplanirati specijalnu operaciju, daleko od tuđih očiju i ušiju, tako da niko ne sazna osim onih koji neposredno učestvuju. Opšti plan operacije u celini znali smo ja i ministar odbrane i naša obaveštajna služba.
Da li je postojala opasnost od oružanog sukoba sa NATO snagama?
— Naravno da je postojala, ali mi smo vojnici i ako se plašiš idi u biznis. Glavna garancija, a mi smo dozvolili da to procuri, bio je naš dogovor s rukovodstvom JNA da ako se samo čuje pucanj NATO-a na našu stranu, JNA kreće u napad na jedinice NATO.
