Prema pisanju italijanskih medija od pre nekoliko godina, listova „Republika“ i „Korijere“, samo je italijanska armija imala više od 60 umrlih vojnika od posledica radijacije, a ona je opet posledica upotrebe municije s osiromašenim uranijumom, što je neka vrsta državne tajne u Italiji. Naime, italijanska vojska negira da su oni umrli od radijacije, jer su mnoge porodice umrlih vojnika pokrenule i sudske tužbe protiv države.
Misija Kfora na Kosmetu traje već 20 godina i, bez obzira na ograničeno vremensko trajanje mandata raznih nacionalnih vojnih i policijskih kontingenata, dolazi do određenog „zamora ljudskog materijala“. Odnosno, u zemljama koje šalju svoje vojnike na Kosmet, oružane snage se smanjuju tako da je i rotacija jedinica koje odlaze na Kosmet sve češća, pojedine trupe imaju sve manje vremena za odmor u matičnim državama, a već su na redu da opet idu na Kosmet. Bez obzira na prethodne psihološke pripreme pripadnika tih jedinica, kod pojedinaca dolazi do pada psihičkog tonusa, što je uvod ka suicidnosti.
S druge strane, pripadnike Kfora na Kosmetu lokalno albansko stanovništvo sve se više doživljava kao okupatore, pa su tako i tretirani. Vreme nekadašnje ljubavi između Albanaca i snaga Kfora izgleda da je definitivno prošlo, što je još u martu 2004. godine konstatovao „Los Anđeles tajm“, opisujući scene kada su američki vojnici morali da pucaju u Albance ne bi li ih tako zaustavili u nasilju protiv Srba 17. marta. 2004. U okolnostima kada su vojnici Kfora godinama zatvoreni u svojim bazama, kada nemaju kontakta sa lokalnim stanovništvom, kada sve češće nailaze na neljubazna lica lokalnih stanovnika, kada više nema cveća i čašćavanja, a u bazama je strogo zabranjen alkohol i kocka, sve se svodi na internet, filmove i bildovanje. Ko nije ljubitelj tih stvari, ima višak vremena da se pozabavi sobom. Ponekad i na tragičan način…
U takvom kosmetskom kontekstu i posle svakodnevnih patrola, poneki pripadnici Kfora su verovatno potišteni, najblaže rečeno neraspoloženi. Jer smanjenje psihičkog tonusa može izazvati ne samo neke loše vesti od kuće, već i višekratno ponavljanje jednog istog patroliranja, istim putevima i po istim mestima. To može da dovede do slabijeg kvaliteta obavljanja posla, do opuštanja, jer budnost mnogo više slabi za vreme jednostavnih zadataka nego kod složenijih. Što opet može da izazove kritike od strane komandujućih podoficira i oficira. Kod čoveka je najvažniji momenat koji izaziva emocionalne reakcije, zapravo – reč.
Neprijatne vesti od kuće, oštre primedbe starešina na terenu, grub odnos nadređenih, prekori, kazne, sve to slabi unutrašnju koncentrisanost i psihomotorne sposobnosti vojnika, što sve može da dovede i do suicida. Istina, sve jedinice Kfora na Kosmetu imaju svoje psihologe, ali svakom je psihologu verovatno teško da vojnicima objašnjava kako to da su oni od nekadašnje uloge oslobodilaca Kosmeta sada, posle 20 godina, u ulozi okupatora Kosmeta. I da ih tako manje-više otvoreno doživljavaju ne samo Srbi, već i lokalni Albanci, nekadašnji „dobri momci“ Zapada…