Šta vredi Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine što je doneo farsičnu „presudu“ da Republika Srpska ne sme da slavi 9. januar kao svoj Dan, nego mora da odabere neki drugi datum?
Ova „pravno utemeljena“ odluka, jasno je, predstavlja prizemnu političku paškvilu, tempiranu posle osude Radovana Karadžića, jednog od utemeljivača Srpske 9. januara 1992, na doživotnu robiju.
Ali, sve je to van realnosti.
Svi u Sarajevu, ali i svi na Zapadu koji diktiraju ili aminuju poteze „duboke države“ u Bosni znaju:
Svakog 9. januara, na praznik Svetog Stefana, cela Republika Srpska slaviće svoj dan. Svi kao jedan.
To ne mogu promeniti mizerne „ustavne analize“ niti leleci premudrih regionalnih pronositelja „mira“ o Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini nastaloj na krvi“.
Sve je to izbledelo, izanđalo, presahlo.
Republika Srpska ima svoj Dan — to je realnost.
Oglasio se u petak i premijer Albanije Edi Rama, koji ne vidi dimne bombe i projektile pod prozorom. Ne vidi gnevne demonstrante koji mu rade o glavi, ali vidi kome bi da se dodvori da bi tu glavu spasao.
Kome, do zapadnoj vojnoj Alijansi.
Poručio je Rama iz Tirane da je neophodno da se Kosovo uključi u NATO, jer je to najbolje rešenje za ceo Balkan i evroatlansku porodicu.
Koliko je to naivno. I nerealno.
Kosovo, kao nepostojeća država, ne može da odigra čak ni fudbalsku utakmicu u Španiji koja ga ne priznaje.
Pa može li iko da zamisli da zvanični Madrid, i ostale članice NATO-a za koje Kosovo nije država, glasaju za njihov prijem u Alijansu.
Ne mogu da dobace ni do Interpola ni Uneska, ali bi junačkim jurišem da novom herojskom armijom umarširaju u Severnoatlanski pakt kako bi ga ojačali.
Nezamislivo, besmisleno, puste želje…
I Beogradu se ovih dana sprema novi, navodno, francusko-nemački plan za „rešenje“ kosovskog pitanja.
U najkraćem, kako se spekuliše, predlog je sledeći: Kosovo je nezavisno, njegove granice su nepromenjive, a o svemu drugom može da se razgovara. Srbima se, šatro, nudi i druga „Republika Srpska“ u okviru Republike Kosovo koje bi postalo (nije dovoljno NATO) i članica UN.
Biće to, očigledno, još jedan potpuno nemoguć zahtev vodećih evropskih igrača, koji Beograd ne može ni razmatrati. Nije realno.
Biće to, u stvari, očajnički pokušaj da ranjena i podeljena Evropa, mimo realnosti, odglumi moć i snagu u novoj geopolitičkoj slagalici, gde se sve više nalazi na margini.
Jalovo, anemično, kilavo.
I još jedan zanimljiv aktuelan detalj:
Dok se suverenističke snage spremaju da naprave zemljotres na evropskim izborima, dok Britanci izazivaju lančani politički haos neartikulisanim „bregzitom“, a migranstki cunami je nerešiv, vrhuška u EU donosi sledeću epohalnu odluku:
„Zabranjuju se plastični tanjirići, pribor za jelo i slamčice.“
E, to je već realno, dobro osmišljeno, primenjivo, a verovatno i korisno u ekološko-zdravstvenim aspektima.
To je evropski model, koga bi na putu „svetlih integracija“ trebalo da se drže i preambicozni balkanski lideri.
Manite se pomeranja granica, ukidanja država, prepravljanja temeljnih praznika i simbola.
Dajte da vidimo šta ćemo sa tim tanjirićima.
