Kad je reč o Kongresu, činjenica je da u Predstavničkom domu demokrate imaju većinu, a u Senatu, iako republikanci imaju većinu, jedan deo republikanskih senatora je deo establišmenta koji zastupa politiku „duboke države“, koja je duboko antiruski nastrojena.
„Jednostavno, Tramp je i odlukama Kongresa i raznim političkim pritiscima unutar Bele kuće, a i medijskim, doveden u situaciju da sledi one odluke Kongresa koje su zaoštravale spoljno-političke pozicije američkog predsednika i Bele kuće prema Rusiji“, kaže Gajić za Sputnjik.
U svim konkretnim pokušajima američkog predsednika da napravi zaokret i normalizuje politiku sa Rusijom, pogotovo prilikom prošlogodišnjeg susreta sa Vladimirom Putinom, on je bio izložen momentalnom medijskom linču i za svaki gest i svaku rečenicu su ga napadali i prozivali, uz pokušaje da sugerišu da vrši izdaju američkih nacionalnih interesa.
„Tako da se radi o jednom višestrukom pritisku sa svih strana kojem je Tramp izložen i bez obzira na rezultate sudskog postupka koji ga amnestiraju, oni će na svaki način svaki budući pokušaj normalizacije odnosa tumačiti kao neki vid izdaje američkih nacionalnih interesa i tako vršiti pritisak na njega“, ocenjuje naš sagovornik.
A Donald Tramp je već institucionalno blokiran odlukama Kongresa vezanim za spoljnu politiku i sankcije prema Rusiji, tako da su mu zaista vezane ruke, naglašava Gajić.
Situacija sa Irakom, kad se priča o oružju za masovno uništenje zbog koje se krenulo u rat, pokazala se kao lažna, delimično je slična sa „slučajem Tramp“. „Slučaj Sadam“ bio je povod za vojnu intervenciju, a kad se pokazalo da je reč o laži, već je bila učinjena agresija na suverenu zemlju, nakon propagandne pripreme terena.
U vreme kad je agresija već bila počinjena i kad je promenjen režim Sadama Huseina, prosto su se ignorisali naknadni rezultati istrage o hemijskom oružju.
„U slučaju ’ruskog mešanja u američke izbore‘, situacija je takva da ta politika nije izazvala neku promenu na terenu. Nisu oni tom politikom naudili Rusiji ili izazvali neki sukob nakon kojeg nema nazad, ali su zaoštrili odnose. Ti odnosi su bili zaoštreni i pre dolaska Trampa, tokom administracije Baraka Obame, tako da se radi o kontinuitetu jedne politike koja je pokušavala lažima da održi svoje trajanje“, ističe Gajić.
Sada je pitanje, pošto to nije bio jedini način na koji su oni održavali kontinuitet te negativne politike prema Rusiji, da li bi rezultati sudskog postupka koji amnestiraju Trampa bili dovoljni da bi se ta politika promenila ili demaskirala, zato što ona funkcioniše na različitim nivoima, ali to se ne može se očekivati.
Ovo može predstavljati Trampovu pobedu u medijskom smislu. Međutim, svaki njegov pokušaj buduće promene odnosa prema Rusiji stalno će dobijati neku negativnu konotaciju i u politici, a pre svega u medijima, koji će reći — ako ono nije bilo tačno, evo dokaza da on radi nešto suprotno američkim nacionalnim interesima, smatra Gajić.
U američkoj spoljnoj politici postoji jedna „politička stereotipija“ koja je delom nasleđena iz Hladnog rata, a delom vuče „rusofobske konotacije“ koje na Zapadu postoje više stotina godina, a potiču od Velike Britanije koja od 19. veka Rusiji učitava sve ono što je negativno i čega se plaši. Na taj način se ide prvo ka nekoj idejnoj i vizuelnoj konfrontaciji, a kasnije i real-političkoj.
Kad je reč o drugim državama koje su se našle pod udarom američkih bombi poput SRJ, Sirije ili Iraka, tu postoji jedna matrica medijske pripreme terena, gde se oni sa kojima Amerikanci žele da se konfrontiraju prikazuju u najnegativnijem svetlu.
„Postoje ti stereotipi i kako kažu oni koji analiziraju medije na Zapadu — redukcija na Hitlera, odnosno svođenje na Hitlera. Znači, morate da ’prepravite‘ protivničku stranu ili protivničkog političara na ’crnog đavola‘, ne bi li protiv njega posle legitimisali svoje političke i vojne aktivnosti“, kaže naš sagovornik.
Tu postoji jedna propagandna mašinerija, jedan metod i razrađeni instrumentarijum kako se to radi. On nekad podrazumeva laži, nekad stereotipe, nekad preuveličavanje, nekad uklanjanje činjenica. Razni su metodi načinjeni na osnovu kojih se ta slika održava i nadograđuje, u skladu sa potrebama.
„Najteže je tu sliku, kad je jedanput napravljena i metodološki razrađena, promeniti i to je najveći problem u odnosima Amerike prema onima koje ona u medijskom i idejnom smislu doživljava kao takmace i protivnike“, kaže sagovornik Sputnjika.
U takvoj situaciji, čak i kad isplivaju neke istinite činjenice o „neprijateljima“ poput Sadama Huseina ili Asada, one teško dolaze do javnosti, zato što su one zacementirane nasleđenim predstavama.
Čak i kad se ova priča o navodnim vezama Trampa i Rusa u predizbornoj kampanji pokaže kao netačna, teško je to ispraviti, zato što je u medijima i popularnoj kulturi na sve moguće načine jedna takva slika već promovisana.
„I ako je moguće, to se može učiniti tek u nekom dužem periodu kontinuiranim medijskim uticajima, a pošto politička i medijska borba neprestano traju, pitanje je koliko neko uopšte ima vremena da ispravlja iskrivljene slike iz prošlosti, pošto se u savremenosti dešavaju nove predstave, nova pojednostavljivanja i nove propagandne agende se guraju u medije“, zaključio je Gajić.
