Da bi se pružila humanitarna pomoć svim žrtvama sukoba u Jugoslaviji Rusija, Grčka i Švajcarska formirale su međunarodnu koaliciju „Fokus“. Uskoro se ovoj grupi pridružila i Austrija. Upravo „Fokus“ je isporučio prvu humanitarnu pomoć Jugoslaviji nakon početka bombardovanja.
Osim toga, eksperti iz četiri zemlje dokumentovali su posledice napada NATO-a, uključujući i na civilne objekte. Oni su otkrili i blagovremeno upozorili na ekološku katastrofu koja preti čitavom regionu.
Konvoji pod bombama
Program je radio skoro godinu dana — od kraja aprila 1999. do proleća 2000. godine. Za to vreme u Jugoslaviju je, bez obzira na protivljenje niza zemalja NATO-a, praktično pod bombama bilo dostavljeno hiljade tona humanitarnog tereta, uključujući i šatore, vreće za spavanje za izbeglice, lekovi, namirnice i druge robe neophodne za život.
„Prve snage Ministarstva za vanredne situacije Rusije — dve drumske transportne grupe i mobilna bolnica stigle su u Beograd, maršom preko Sofije, već 12. maja, a prvi humanitarni konvoj stigao je u Srbiju 15. maja. Upravo ovi odredi, koji su se sastojali od nekoliko desetina kamiona i nekoliko vozila za pratnju, bavili su se prevozom humanitarne pomoći. U periodu od maja do novembra 1999. godine isporučeno je više od 1.650 tona humanitarne pomoći, od čega je 800 tona isporučeno na Kosovo“, priseća se Bražnjikov.
Humanitarna pomoć je uključivala osnovne potrepštine kao što su šatori, vreće za spavanje i ćebad za one ljude su ostali bez krovova nad glavom zbog bombardovanja i rata, lekove i hranu. Pomoć se delila među žrtvama bez obzira na etničku i versku pripadnost. Poteškoće u isporuci robe stvarala je nespremnost NATO-a da prekine bombardovanje i propušta humanitarnu pomoć.
„Prilikom slanja humanitarnih konvoja u Jugoslaviju treba imati na umu da se za letove NATO-a nisu predviđali prekidi. Međutim, NATO će uložiti maksimalne napore da moguće rizike svede na minimum. Ali, na kraju, rizik od slanja konvoja u potpunosti pada na stranu koja ih šalje“, ovakve preporuke davalo je NATO humanitarnim misijama.
Istovremeno, NATO je tražio da se šalju 48-časovni podaci o kretanju konvoja sa humanitarnom pomoći, tačnim vremenom ulaska i izlaska sa teritorije Jugoslavije i detaljima o razmeštanju humanitarnih konvoja noću, navođenjem mesta zaustavljanja.
„Koalicione snage bile su spremne za to, jer su drumski konvoji u potpunosti ispunjavali zahteve Ženevske konvencije i diplomatskih protokola za njih“, istakao je Bražnjikov.
Zajednički uspeh
Stvaranje i pokretanje „Fokusa“ je samo po sebi jedinstvena činjenica: četiri različite zemlje su veoma brzo sarađivale i prve počele da dostavljaju preko potrebnu humanitarnu pomoć.
„Doprinos država koje su učestvovale u ’Fokusu‘ je različit. Međutim, uspeh pripada svima nama. Rezultati se nisu određivali finansijskim doprinosima, tonama humanitarne pomoći i drugim pokazateljima gde su Švajcarska i Rusija izvele većinu posla. Rezultati se određuju razumevanjem da zajedno tako različite zemlje kao što su Grčka, Švajcarska, Austrija i Rusija mogu da rešavaju najsloženije humanitarne zadatke kao ravnopravni, dostojni i uzajamno korisni partneri“, istakao je nakon završetka operacije Sergej Šojgu koji je tada bio na čelu Ministarstva za vanredne situacije Rusije.
Doprinos država zaista je bio različit: na primer, Švajcarska je isporučila ogroman deo humanitarne pomoći — 1.329 tona hrane, šatora i lekova. Ruski spasioci razvozili su taj teret u Jugoslaviju i, osim toga, prebacili na područje grada Niša i rasporedili mobilnu bolnicu, koja je u tim uslovima bila izuzetno potrebna. Ova operacija iznosila je 400 hiljada dolara. Grčka je takođe dala svoj doprinos slanjem nekoliko desetina tona lekova i hrane u Jugoslaviju.
Osim toga, eksperti iz koalicije „Fokus“ istraživali su ekološke posledice bombardovanja NATO-a, uključujući i napade na ekonomske objekte i posledice bombardovanja municijom sa osiromašenim uranijumom.
„Stručnjaci ’Fokusa‘ bili su angažovani na deminiranju nekih kritičnih područja i nabavci građevinskog materijala za obnovu civilnih kuća“, naglasio je Bražnjikov.
Privlačenje pažnje
Osim humanitarnog aspekta, zadatak „Fokusa“ bio je da privuče pažnju svetske zajednice na probleme civilnog stanovništva — ljudi su gubili svoje domove, napuštali svoja sela i gradove, nisu imali najobičniju medicinsku negu.
Pri tome, svetska zajednica nije odmah reagovala na rastuću humanitarnu krizu, a ogroman zamajac radu Ujedinjenih nacija i međunarodnih humanitarnih organizacija odvijao se suviše sporo.
Jedan od zadataka „Fokusa“ takođe je bio i davanje podsticaja ovom poslu i skretanje pažnje na iskušenja običnih ljudi zbog nespremnosti da se problemi u Jugoslaviji reše politički.
„Mi igramo ulogu stimulusa sve dok cela ogromna mašina ne počne ispravno da funkcioniše“, rekao je predstavnik Švajcarske u „Fokusu“ i direktor saveznog odeljenja za saradnju i razvoj Ministarstva spoljnih poslova Švajcarske Volter Fust.
Ulogu stimulusa „Fokus“ je uspeo da ispuni — već sumirajući rezultate rada koalicije. Šojgu je izjavio sledeće: „Operacija „Fokus“ pomogla je da se strukture Ujedinjenih nacija ’podstaknu‘ na pokretanje odgovarajućih aktivnosti, stvore preduslovi za postkriznu bilateralne i multilateralne humanitarne aktivnosti u regionu“.
Rad „Fokusa“ označio je početak dugog procesa obnove Jugoslavije — pri čemu je i tada bilo jasno, kako je napomenuo Fust, da će biti potrebne decenije kako bi se obnovilo rušenje u Srbiji i susednim zemljama, makar samo da bi se dostigao predratni nivo.
Avijacija NATO-a je 24. marta 1999. počela bombardovanje teritorije Savezne Republike Jugoslavije. Vojna operacija Alijanse sprovedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i na osnovu tvrdnji zapadnih zemalja da vlasti SRJ sprovode etničko čišćenje na Kosovu i navodno tamo izazivaju humanitarnu katastrofu. U napadima na vojne ciljeve NATO je aktivno koristio municiju sa osiromašenim uranijumom. Takođe su često korišćeme kasetne i eksplozivne vazdušne bombe, od kojih mnoge nisu eksplodirale i još uvek leže u zemlji.
Žrtve agresije uglavnom su bili civili. Za 78 dana vazdušnih napada prema različitim podacima poginule su izmeu dve i po i tri i po hiljade ljudi, uključujući 89 dece. Ranjeno je 12.500 ljudi. Među vojnicima i policajcima je poginulo 1.031, a više od pet hiljada je ranjeno.