Arhiv koji fascinira već i činjenicom da na 85 kilometara polica leži oko 35.000 tomova s vekovnim tajnama Katoličke crkve, dokumenta iz perioda Pija XII otvoriće 2. marta iduće godine, ali bivši ambasador pri Svetoj stolici i u Britaniji Vladeta Janković smatra da ne treba očekivati previše. Čak i kad se otvore, kaže on, jedan deo dokumenata će uvek ostati nedostupan, što zavisi od procene određenih ljudi u Vatikanu koji u pozadini vuku konce.
„Nešto ćemo saznati, ali nisam veliki optimista da će to biti neka senzacionalna saznanja, isto kao što nisam optimista da će ovo povoljno da utiče na našu stranu u razgovorima koji se vode između SPC i Katoličke crkve“, navodi Janković.
On veruje da, imajući u vidu da je otvaranje arhiva poranilo — jer prema pravilima treba da prođe 75 godina od smrti pape, a Pije XII je umro 1958. godine — maksimalni domet može biti kočenje kanonizacije tog pape, koji je već proglašen blaženim. Sam proces zaustavljanja njegove kanonizacije, što je inicirao prethodni pontif Benedikt XVI, a ovaj papa podržao, već nešto znači, kaže Janković, podsećajući da Pije XII nikad nije osudio Holokaust.
Dr Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju slaže se da će ono što je najosetljivije od vatikanskih dokumenata ostati nedostupno javnosti, što je, napominje, praksa i drugih arhiva i država. Nada se, ipak, da bi moglo biti iznenađenja ako se arhivski fondovi stave na raspolaganje.
„Recimo, dosad se nagađalo o ’pacovskim kanalima‘ i o pružanju pomoći u bekstvu nacističkim zločincima, a i Ante Pavelić se na taj način domogao Argentine. Pritom, američki i britanski arhivi pokazuju da se to dešavalo u najmanju ruku uz saznanje američke i britanske obaveštajne službe, a sad bismo mogli da vidimo kako je to izgledalo iz perspektive Vatikana i kako je funkcionisao taj mehanizam“, kaže Koljanin, uz opasku da to baca veliku senku na ulogu Vatikana posle završetka rata.
Janković podseća da se Pavelić, i ne samo on, posle rata krio jedno vreme u manastiru San Đirolamo na obali Tibra, koji od 18. veka pripada Hrvatima i koji je, dodaje on, morao biti u komunikaciji sa vatikanskom vladom. „Ako bi se obelodanio taj deo prepiske, to bi bio strahovit udarac za hrvatsku katoličku crkvu i sve podržavaoce ustaške tradicije“, kaže ambasador.
Međutim, Koljanin, koji je kao ekspert pridružen srpskom delu komisije SPC i Vatikana koja se bavi likom i delom Stepinca, napominje da, iako je naša strana dobila uveravanja od Svete stolice da će biti omogućena istraživanja u vatikanskom arhivu, to se nije desilo, što je, konstatuje, znatno umanjilo domašaj i rezultate rada.
O dokumentima koje Srbija već ima a vezani su za Stepinca govorio je u direktnom telefonskom uključenju dr Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine.
Reč je o dosijeu koji je pripadao Slavku Odiću, oficiru Ozne, a koji je pre desetak godina otkupio Arhiv Vojvodine. Ti dokumenti su doskora ležali u depou Arhiva a istraženi su tek nedavno.
„Tu se nalazi pismo Alojziju Stepincu od čoveka koji se predstavio pre svega kao katolik, a onda Hrvat, u kom mu ukazuje na zločine činjene nad Srbima. To pismo je prevedeno na nemački i početkom februara 1942. dostavljeno komandi Gestapoa u Beograd i policiji okupacionih vlasti“, ispričao je Kuzmanović, koji je pre pola godine došao na čelo Arhiva.
Dokumenta iz dosijea su, objašnjava on, nastajala 1941-42. i slata putem Abvera i Gestapoa — dakle, u realnom vremenu se saznavalo za zločine nad Srbima u NDH.
Kuzmanović dodaje da je Arhiv u posedu i 14 originalnih fotografija koje svedoče o prvom zločinu u NDH nad Srbima 28. aprila 1941, kada je kod Bjelovara u selu Gudovcu ubijeno između 195 do 205 većinom Srba i nekolicina Jevreja.
Važan momenat je, prema njegovim rečima, i to što je oko 600 dokumenata iz tog dosijea na nemačkom, a prevod je u toku, tako da se u suštini ni ne zna šta još sve oni sadrže.
Kuzmanović napominje da je Arhiv kontaktirao sa komisijom SPC koja se bavi Stepincem, da su dokumenta odmah digitalizovana i da veruje da će biti od velike koristi kako bi se došlo do istine o tragičnim ratnim događajima.
Koljanin dodaje da je poznavao Slavka Odića, budući da je on bio spoljni saradnik Instituta za savremenu istoriju, i da mu je kao bivšem pripadniku Ozne puno dokumentacije bilo dostupno, što je koristio u svom publicističkom radu.
Na pitanje ima li Katolička crkva dovoljno snage da, s obzirom na nova saznanja o Stepincu, kaže „ne“ njegovoj kanonizaciji, Vladeta Janković objašnjava da je tu „ključno pitanje uvek Rusija“.
„Vatikan nas vidi kao neku vrstu kopče sa Rusijom jer njima je nadasve stalo da uspostave odnose sa RPC. Ali to je već stvar visoke crkvene politike“, kaže bivši ambasador.
Teško je reći da li je moguće da zbog toga što Vatikan želi bliže odnose sa RPC izađe u susret i SPC, a Janković skreće pažnju na to da su rusko-vatikanski odnosi na silaznoj putanji zbog Ukrajine. Odluku vaseljenskog patrijarha o davanju autokefalnosti ukrajinskoj crkvi Rusi su, objašnjava naš sagovornik, shvatili kao uticaj Vatikana, i to je zaustavilo inače spori proces popravljanja odnosa između Svete stolice i najveće pravoslavne crkve.