Teško je reći da je donošenje albanskog dokumenta za smrt briselskog dijaloga istovremeno i veliki trijumf Beograda, ali ima tuce razloga da zaključimo da je taj papir povoljan za Srbiju.
U ovoj pregovaračkoj fazi i možda prelomnom istorijskom trenutku kad je u pitanju sudbina južne srpske pokrajina, Priština je zakucala sebi — autogol.
Evo samo dela krucijalnih argumenata za tu tezu:
1. Usvajanjem pregovaračke platforme, Albanci su izvršili zločin nad dijalogom u Briselu. Pred očima celog sveta. Izvadili mu organe.
Crno na belo, oni su napisali da više ništa ne može biti dogovoreno dok Srbija ne prizna celovito i nezavisno Kosovo.
A pošto je dijalog u Briselu tehnički, a ne statusni, jasno je da on ovim prištinskim činom — ubijen.
Jedini egzekutor je Priština. Sa predumišljajem. I to sada vide svi.
2. Definitivno, precizno, pravno formulisano, Priština je platformom priznala i da za nju ne važe obaveze koje je već preuzela Briselskom sporazumom i automatski ih je poništila.
Bahato i beskrupulozno zgazili su svaku mogućnost da Zajednica srpskih opština ikada bude formirana.
Tako su ostavili Beogradu manevar da i on u nekom trenutku odustane od obaveza koje je preuzeo i primenio na terenu.
3. Nervozni i posvađani, posle fijaska u Interpolu i serije povlačenja priznanje lažne države od strane niza zemalja, albanski lideri kao da su izgubili živce. Haradinaj je, kao, bio ekstreman, a Tači kooperativan. Sada su opet kao jedan.
Prvi put su otvoreno priznali i dokumentovali ono što se godinama zna — da sa njima nema kompromisa. Nema više maski i facijalnih grčeva istreniranih u zapadnim radionicama koji liče na osmeh.
Prvi put, posle decenije nacionalnih bitaka i iskušenja, Srbija izgleda kao jedina strana koja ide u susret sporazumu.
4. Priština je novom platformom vratila vremenski točak na 2008. godinu, pre nego što je proglasila nezavisnost.
Jer otvoreno su novim dokumentom priznali da se i dalje razgovara o statusu Kosova. Tačnije, priznali su da status nije rešen. Konačno, priznali su da ni sami više ne veruju da postoje kao nezavisna država.
To je dragoceno saznanje i za Srbiju i Srbe koji smatraju da mi moramo da prihvatimo realnost — nezavisnog Kosova.
5. Da su prištinski liderčići definitivno upali u klopku sopstvenog nestrpljenja i da ih je baš spucala realnost nepostojeće državnosti govori još jedna činjenica.
Prvi put su otvoreno, dokumentom priznali da njihova „Republika Kosovo“ ne postoji bez volje Srbije.
Prvi put su zatražili dokumentovano da ih Srbija prizna. Da im omogućimo članstvo u međunarodnim organizacijama u koje su do sada, uz pomoć svojih jačih svetskih ortaka, tako osiono pokušavali sami da provale.
A tako znači, sad ne može bez Srbije!
Da zaključimo, neke stvari su se potpuno razbistrile posle usvajanja platforme u Prištini.
Zaustavljen je proces u kojem Srbija, mic po mic, ustupak po ustupak, izlazi u susret Prištini, a zauzvrat ne dobija ništa.
Zaustavljen je proces laži i fingiranja da će Priština pristati na bilo šta drugo osim nezavisnosti.
Zaustavljena su diplomatska podmetanja da je dogovor na pomolu, samo što nije, da se nove granice već crtaju, da se svakog narednog meseca očekuje istorijsko rukovanje uz šampanjac.
Srbija je odjednom, posle diplomatskog manevrisanja i hodanja po žici, sada dobila ogromnu šansu da se čvrsto uhvati za stubove odbrane svoje državne celovitosti.
A realnost i vreme, kao što vidimo, počeli su da rade protiv fantomske „države“ Kosovo.
To piše i u njihovoj platformi.
