Malo ko je tada znao da će Amerikanci greškom u prevodu reči „reset“ na ruski, a koja je pisala na žutoj kutiji sa crvenim dugmetom, naslutiti dalje događaje. Naime, pisalo je „peregruzka“ umesto „perezagruzka“, tako da je promenjeno značenje u „preopteretiti“ umesto „resetovati“. Zapravo, to je oblikovalo razvoj bilateralnih odnosa te dve zemlje u narednih deset godina.
Iako su reči Hilari Klinton, koje su potom usledile, tada delovale kao dovitljiva opaska sa ciljem da se ublaži neprijatnost zbog pravopisne greške, danas uopšte ne deluju smešno.
„Dugo smo tragali za pravom rečju na ruskom jeziku. Mislite li da smo je pronašli“, upitala je tada Klintonova, predajući kutiju Lavrovu, na šta je on rekao da je u pitanju pogrešna reč koja označava „preopterećenje“ a ne „resetovanje“. Međutim, ubrzo je usledio i sledeći odgovor Klintonove: „Nećemo dozvoliti da nam to uradite“.
Ali upravo se to i dogodilo, i to samo deset godina kasnije – odnosi Rusije i SAD postali su više nego preopterećeni, a najveće posledice te „preopterećenosti“ trpi ostatak sveta, smatra stručnjak za SAD Mihail Sineljnikov Orišak.
„Problem je što je Amerika od pamtiveka volela da kontroliše sve procese koji se odvijaju na čitavoj planeti. Rusija, iako ranije nije bila protiv toga da Amerika bude ta koja vodi glavnu reč, danas, nakon mnogih različitih događaja, više ne može da sedi skrštenih ruku zbog čega je i ’resetovanje’ odnosa preraslo u njihovo ’preopterećenje’“, ističe on.
Orišak tvrdi i da za to nije samo kriv establišment koji je obeležio američku u rusku političku scenu minulih deset godina, već činjenica da je postalo jasno da Rusija više ne može da opstaje kao država a da ne realizuje sopstvene nacionalne interese, usled čega je Moskva i aktivizirala svoju spoljnopolitičku delatnost.
„Kada jedna zemlja izvrši uticaj na neku drugu državu, slabi uticaj nekih drugih sila koji je tu ranije bio prisutan – što je i logično. Upravo je to Amerikancima zasmetalo, zbog čega je Vašington preduzeo sve kako bi Rusiju vratio na pređašnje stanje. Odnosi između ljudi su jedno, a odnosi između zemalja su nešto sasvim drugo“, ukazuje Orišak.
On navodi i da će se politika ograničavanja i obuzdavanja nastaviti i u budućnosti, kao i da još nije ni nastupila ta „eskalacija“ napetosti u odnosima Rusije i SAD.
„Ako Rusija zaista i nastoji da se suprotstavi SAD, tačnije da odbrani sopstvene nacionalne interese, imajući u vidu da Rusija nikada nije imala cilj da se bukvalno suprotstavi Americi, onda će morati da izgradi apsolutno nov unutrašnji finanisjko-ekonomski sistem. To je prioritet – jer bez toga Rusija se nikada neće moći naći u istoj ravni sa Amerikom“, ističe Orišak.
Postavlja se, međutim, pitanje čemu nas uči istorija, a Orišak kaže da, ako ničem drugom, onda makar tome da termini „vera“ i „idealizacija“ u makropolitici ne postoje.
„Nigde na svetu početkom devedesetih godina prošlog veka nije postojalo mesto gde su se prema Americi odnosili sa većim pijetetom kao što je to bio slučaj u Sovjetskom Savezu. Međutim, za taj preokret nije kriva samo takozvana ruska propaganda, već i potezi Vašingtona. Iako danas živimo u svetu u kojem više nema te komunističke pretnje, Amerika nastavlja da se ponaša kao da je ima“, zaključuje Orišak.
