U trenutku kada Vašington pojačava pritisak na Venecuelu, američki državni sekretar Majk Pompeo najavljuje i slične poteze na Kubi i u Nikaragvi.
Pompeo je u intervjuu za „Telemundo“, američki televizijski kanal na španskom jeziku, najavio da će Sjedinjene države pomoći građanima Kube i Nikaragve da se odupru „nedemokratskim režimima“ u svojim zemljama.
„Da, administracija predsednika Trampa je na tome radila i nastaviće to da čini“, rekao je Pompeo i dodao da Vašington marljivo radi na tome da postigne „pozitivne rezultate“ za građane Kube i Nikaragve.
Izjava američkog državnog sekretara dolazi neposredno pošto je Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton na Tviteru objavio da su „dani predsednika Nikaragve Danijela Ortege odbrojani“ i da će „narod Nikaragve uskoro biti slobodan“.
Kuba i Nikaragva dugo su trn u oku Vašingtona — Kuba od 1959, kada je na tom ostrvu pobedu odnela grupa pobunjenika protiv diktatora Fulhensija Batiste, koji je uživao nepodeljenu podršku SAD, a Nikaragva od pobede sandinističke revolucije 1979, predvođene sadašnjim predsednikom Danijelom Ortegom.
I dok je Kuba sve vreme bila tvrd orah i nije se dala pokoriti, u Nikaragvi su SAD imale više uspeha. Sandinistička revolucija nikada nije bila izvedena do kraja, jer ni građanski u toj zemlji nikada nije okončan — Amerika je, između 1979. i 1990. naoružavala, obučavala i pružala političku podršku „kontrašima“, naoružanim grupama koje su se borile protiv sandinista. Primirje je sklopljeno 1990. i računalo se da se, Orteginom smenom, Nikaragva vratila pod američki kišobran. Međutim, Ortega je ponovo izabran za predsednika 2007. i od tada je Nikaragva saveznik Venecuele i Bolivije.
Polazeći od osnovnog stava u Trampovoj politici, slogana „Amerika na prvom mestu“, u nastojanju da sačuva primat na globalnom planu, SAD se vraćaju i Monroovoj doktrini, prema kojoj polažu pravo na Centralnu i Južnu Ameriku kao zonu neposrednog uticaja i neposrednog interesa, objašnjava nekadašnji jugoslovenski diplomata Zoran Milivojević.
„Videli smo da je taj proces započet rušenjem Dilme Rusef u Brazilu i dovođenjem Bolsonara, koji je sto posto američki čovek, to se sada vidi i kroz nastojanje da se promeni vlast u Venecueli, a onda i u Nikaragvi i na Kubi“, kaže Milivojević.
Da će se Amerika angažovati na promeni režima na Kubi, dodaje on, moglo se naslutiti kada je Tramp odustao od normalizacije odnosa sa tim ostrvom, koje je započeo njegov prethodnik Barak Obama.
„Kada je reč o Kubi, to već traje 50-60 godina, ali u skladu sa odustajanjem od normalizacije koju je promovisao Obama sasvim je očigledno da Amerika ima cilj da i tu utiče na unutrašnje promene koje bi bile na liniji ove obnovljene doktrine i uspostavljanja američke kontrole na području cele Centralne i Južne Amerike“, smatra Milivojević.
U svetu se naziru podele koje jako podsećaju na one iz doba Hladnog rata, dodaje Milivojević i na delu je nastojanje Amerike da suzbije sfere uticaja Rusije i Kine u njenom najbližem okruženju, na Kubi i u Venecueli i Nikaragvi.
U tom suzbijanju Amerika je spremna da koristi sva sredstva — od obojenih revolucija do vojnih intervencija, koje, kako Milivojević kaže, više nisu tabu-tema i o njima se otvoreno govori.
„Amerika je očigledno odustala od onoga što je Tramp najavljivao u predizbornoj kampanji kada je govorio o poštovanju suvereniteta država, o tome da Amerika neće biti svetski žandarm, da neće menjati režime… Međutim, očigledno je da to više nije zvanična politika i moguće je sve očekivati“, zaključuje Milivojević.
