Takvog mišljenja je bivši predstavnik Severnoatlantskog saveza u Rusiji Geri Tabah, koji je ovu mogućnost objasnio time da uvek postoje izuzeci, pa bi i u slučaju Ukrajine mogao biti napravljen presedan.
Vadim Kolesničenko, bivši poslanik ukrajinske Rade, za Sputnjik kaže da ako uzmemo u obzir da je SAD ključni igrač u okviru NATO-a, kao i da tokom poslednjih 40 godina Vašington nameće pravila čitavom svetu, onda ništa nije isključeno ni kada je u pitanju Ukrajina.
Osim toga, ističe on, Amerikanci sami tumače i menjaju pravila onako kako to njima u datom trenutku odgovara. Primera radi, ukazuje on, Amerika je u poslednje vreme jednostrano istupila iz više međunarodnih ugovora, tako da neće začuditi ako Ukrajinu zaista uguraju u NATO, doduše isključivo kao američki projekat sa ciljem da se stvori još jedan izvor napetosti oko granica Rusije.
Kolesničenko navodi i da bi, ukoliko bi došlo do ovakvog presedana, takav primer mogao da se primeni i prema drugim zemljama. Stoga je podsetio i na bombardovanje Jugoslavije, budući da je tu operaciju takođe inicirao Vašington i potom primorao ostale NATO članice da ga prate u tome, a sve se odigralo bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
„Niko nije bio kažnjen, i na kraju, kad se podvuče crta, cela ta operacija je donela korist Americi. Ne bi me čudilo da se ovakvi ili slični presedani opet dogode. Jasan je razlog — Sjedinjene Države gube kontrolu nad globalnom politikom i ekonomijom i spremne su na sve samo da očuvaju svoje prioritete. Ovakvo ponašanje SAD može dovesti do tragičnih posledica“, kategoričan je naš sagovornik.
Upitan da li bi NATO mogao da se pozove na Memorandum iz Budimpešte kojim se Ukrajina rešila nuklearnog oružja u zamenu za poštovanje njenog suvereniteta od strane Rusije, Kolesničenko odmahuje glavom precizirajući da je to nemoguće iz nekoliko razloga.
„Kao prvo, Budimpeštanski memorandum predstavlja samo stav vlasti država koje su ovaj dokument potpisale. Diplomatsko pravo, kao deo međunarodnog prava, podrazumeva da svaki međunarodni ugovor mora da bude ratifikovan od strane nacionalnog parlamenta, kako bi bio pravosnažan. Međutim, nijedna zemlja-potpisnica nije ratifikovala ovaj dokument. Posledično, ovaj memorandum ni ne predstavlja ništa više od stava predstavnika vlade konkretnih država koje su na njega stavile svoje potpis“, smatra on.
Imajući u vidu da su Kijev, ali i Vašington i London — ostali potpisnici ovog memoranduma — u više navrata optuživali Moskvu da je pripajanjem Krima prekršila odredbe tog dokumenta, budući da se stavljanjem potpisa obavezala da neće primenjivati silu protiv političke nezavisnosti Ukrajine, Kolesničenko kaže da je ovde reč o potpuno različitim pojmovima i tumačenjima.
„Radi se o tome da su organizacija referenduma i odluka o izlasku iz sastava Ukrajine bile prvenstveno usvojene od strane legitimnih lokalnih organa samouprave Sevastopolja i Krima, a tek nakon toga je izvršen državni udar u Ukrajini. Tako da je, čim su Sevastopolj i Krim odlučili da ne žele više da budu u sastavu Ukrajine, poslat zahtev i molba Rusiji da Moskva razmotri mogućnost prijema ovih teritorija u svoj sastav. Legitimna vlast u Ukrajini se pojavila tek nakon izbora Petra Porošenka za predsednika u maju 2014. Sve pravne procedure prelaska Sevastopolja i Krima u sastav Rusije obavljene su u martu iste godine. Samim tim, Rusija nije izvršila nikakvu agresiju, nije ugrozila teritorijalnu celovitost Ukrajine, niti je povredila odrede međunarodnog prava“, zaključuje Kolesničenko.
Podsetimo, ukrajinska Vrhovna rada je 7. februara usvojila izmene u Ustavu koje se tiču politike stupanja u EU i NATO, a ujedno su iz Ustava izbačene tačke koje su osiguravale pravnu osnovu za baziranje Crnomorske flote na Krimu.
