Kada je tako krupan razlog u pitanju, zar treba sitničariti oko toga gde kome leži zakon. Državni sekretar SAD Majk Pompeo kaže da je to Član 24V zakona o federalnom rezervnom sistemu. Pozvavši se na njega, on je administraciji na izborima izabranog predsednika Venecuele Nikolasa Madura odrekao pravo kontrole računa koje vlada Venecuele ima u američkim bankama i to pravo dao samozvanom privremenom predsedniku, lideru opozicije Huanu Gvaidu.
„To će pomoći legitimnoj vladi Venecuele da ta sredstva čuva za dobrobit svog naroda“, rekao je Pompeo i obavestio svekoliku javnost da je još 25. januara i zvanično Gvaida učinio čuvarom narodnih para. Dakle, samo dva dana pošto se lider opozicije u Venecueli samoproglasio za predsednika.
Komentarišući novu u nizu vesti iz Vašingtona — koji je samo desetak dana pošto je Maduro preuzeo novi šestogodišnji predsednički mandat čvrsto rešio da ga sruši, ekonomista Borislav Borović kaže da ne zna na šta se konkretno odnosi član na koji se Pompeo pozvao. Međutim, on za Sputnjik kaže da to, svakako, ne može biti u skladu sa bilo kakvim pravnim ili ekonomskim principima koji vladaju u svetu.
„Blokiranje računa država ili kompanija od strane SAD je stara praksa, da ne kažem rutina poslednjih decenija, ali je inovacija da se raspolaganje tim računima daje licu koje nije ovlašćeno od vlasnika sredstava da njima raspolaže, a to je država Venecuela“, kaže ekonomski analitičar Foruma nezavisnih ekonomista.
On kaže da je objašnjenje tog čina besmisleno, jer je portparol Bele kuće Robert Paladino objasnio da će „sertifikat dat Gvaidu biti od pomoći legitimnoj vladi Venecuele da očuva tu imovinu u korist venecuelanskog naroda i pozvao druge vlade da priznaju Huana Gvaida i preduzmu slične mere, kako bi se zaštitilo nasleđe Venecuele i sprečila dalja krađa od strane korumpiranog Madurovog režima“.
„Niti Gvaido predvodi vladu, niti se blokirana sredstva mogu koristiti, pa ni opljačkati, niti od strane Madura, niti bilo koga. Biće da je reč o finansiranju formiranja paralelnog ekonomskog sistema, koji bi uspostavila opozicija oko Gvaida, koji bi ’otvorio privredni prostor‘ ekonomski hermetički zatvorenoj zemlji. Sankcije SAD od 2015, pa 2017. i posebno najnovije ozbiljno su urušile privredni sistem Venecuele, a posebno osnovni životni standard građana. Inflacija se popela na gotovo milion odsto, vlada nestašica osnovnih namirnica i lekova, pa se, pretpostavljam, ovim paralelnim finansijskim kanalom želi pokazati da opozicija ume, a Maduro ne zna da vodi državu i osigura osnovni standard građana“, kaže Borović.
Model je uhodan i prilično prepoznatljiv kada su SAD u pitanju, dodaje on, ocenivši da je posle oštrih sankcija i ekonomskog rata, koji se nekoliko godina vodi protiv režima u Karakasu, teško i bilo očekivati drugačiji razvoj ekonomskih prilika u zemlji.
Borović napominje da nisu blokirana samo sredstva Centralne banke i računi vlade Venecuele, već i sedam milijardi dolara na američkom računu državne naftne kompanije PDVSA, odnosno Citgo. On podseća da je američki ministar finansija Stiven Mnučin „objasnio“ da će kompanija nastaviti sa radom u SAD, ali će njen profit ulaziti u blokirani račun, dostupan samo „vladi“ Gvaida. I to nije sve — Engleska banka je prošle nedelje blokirala imovinu Venecuele u vrednosti od 1,2 milijarde dolara.
„Sankcije SAD su efektivno zabranile Madurovoj vladi da se zadužuje na međunarodnim tržištima, čak je zaprećeno svakome ko bude uključen u prodaju zlata iz Venecuele. Rezerve zlata Venecuele procenjuju se na više od osam milijardi dolara. Pored očiglednog nesnalaženja posle odlaska Uga Čaveza, Madurova nevolja je upravo nasleđe harizmatičnog prethodnika. Čavez se opasno zamerio nacionalizacijom rudnika zlata, koje su prethodno eksploatisale uglavnom firme iz SAD i Kanade, vraćanjem zlatnih rezervi 2011. godine iz američkih i evropskih banaka i naročito nacionalizacijom naftnog sektora 2007. U ovim formulama treba posmatrati najnovija dešavanja u Venecueli“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Iako je bilo kršenja demokratskih principa prilikom predsedničkih izbora prošle godine, to sigurno nije bio razlog za ovakvu opsežnu akciju protiv jedne članice UN i predsedavajućeg Pokreta nesvrstanosti, zaključuje Borović.
