Evropska unija, kao i Zapad u celini, pokušava da proširi svoju oblast uticaja i ovo nije prva mera te vrste.
Prema tenderu Evropske komisije, u koji je redakcija imala uvid, sredstva će se koristiti za „promovisanje civilnog društva“ u Belorusiji, jačanje „transparentnosti“ sistema javne uprave, širenje učešća građana u političkom životu, sprovođenje „demokratskih reformi“ i zaštitu ljudskih prava. Pored toga, projekat uključuje „podršku za demokratske snage“ u toj zemlji.
Projekat je podeljen na dva dela. Evropska komisija je spremna da za prvi projekat izdvoji dva miliona evra. On će biti usmeren na angažovanje civilnog društva, kao „nedovoljno zastupljenog“ dela stanovništva, u političkom životu zemlje.
Cilj drugog dela projekta, kako je navedeno u tenderu, jeste namera da se promoviše ostvarivanje osnovnih ljudskih prava i povećavanje potencijala zaštitnika ljudskih prava u zemlji. EU je spremna da na to potroši 1,9 miliona evra. Pored toga, te pare će ići i na „podršku prodemokratskim snagama u cilju razvoja predstavničke demokratije sa širokim učešćem građana u političkom životu“, kao i na povećanje „transparentnosti“ i „odgovornosti“ vlasti. Planirano je da se realizacija projekata poveri nevladinim i nekomercijalnim organizacijama.
Iz očiglednih razloga Evropa doživljava Belorusiju kao jednu od svojih istočnih granica i zato želi da je drži u svojoj orbiti uticaja.
Spremnost Evropske komisije da finansira projekat sugeriše da EU pokušava da u Belorusiji stvori snage koje će u velikoj meri biti pod kontrolom Brisela. Veruje se da ti projekti nisu usmereni toliko na „izgradnju demokratije“, koliko na „podizanje prozapadne elite“.
„EU sistematski pokušava da promeni društvo u Belorusiji, zato što su propali američki pokušaji direktnog uticaja na stanje u zemlji kroz opoziciju. Oni su bili bezuspešni još od sredine devedesetih godina prošlog veka, kada je prvi put bilo takvih pokušaja. To je duga igra, dugoročna strategija koja se odnosi na edukaciju aktivista, dodeljivanje grantova, stvaranje opozicije i proevropskih medija sa kojima žele da utiču na mlađu generaciju Belorusa“, kaže za Sputnjik beloruski politikolog Semen Uralov.
Za Uralova je sve to stara priča.
„Ako pogledamo, na primer, internet, videćemo da tu postoji dominacija prozapadne pozicije, tj. politika koju oni sistematski sprovode već duže vreme generalno je delotvorna i efikasna, s obzirom da ne postoji druga politika — u Belorusiji nema posebnog protivljenja tome. To je dugoročna strategija i ona se nastavlja, tako da u ovoj priči nema nekih novosti.“
Evropska unija pokušava da slične projekte finansira i u drugim postsovjetskim zemljama, a u uslovima kada se protiv Rusije vodi hibridni rat, sve te akcije, a posebno one u državama koje se smatraju saveznicima Moskve, otvaraju brojna pitanja.
Uralov naglašava da je jasno da Zapad pokušava da odvoji Belorusiju od Rusije, kao i druge postsovjetske zemlje. To je direktna strategija, koja je utvrđena u Istočnom partnerstvu, koji je usvojen sredinom prve decenije 21. veka. Reč je o projektu EU, čiji je glavni cilj razvoj integracionih veza EU sa šest zemalja bivšeg Sovjetskog saveza: Azerbejdžanom, Jermenijom, Belorusijom, Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom.
Postoje i mišljenja da Zapad u Belorusiji sprema „minski Majdan“, odnosno obojenu revoluciju, te da se u te svrhe izdvaja novac.
„Oni su pokušali da organizuju Majdan u Minsku još sredinom devedesetih godina. Kada je reč o Belorusiji za to postoji i specijalan naziv — ’plošča‘ (u slobodnom prevodu — smena vlasti na trgovima). Međutim, svi ti pokušaji ne nailaze na široku podršku među narodnim masama, a kao drugo zaustavljeni su i ugušeni od strane specijalnih službi i policije. Poslednji pokušaj je bio ne tako davno — 2011. godine. I posle svih tih neuspeha, u poslednje vreme, oni su počeli da se oslanjaju na postepeni uticaj i stvaranje instrumenata uticaja, pre svega na omladinu. Sa druge strane, ta tehnologija nije nova. Oni su to isto učinili u Ukrajini — kada nisu uspeli da svrgnu Leonida Kučmu oni su počeli da stvaraju razne vrste ’Ukrajinskih pravdi‘, aktivne internet resurse, brojne nevladine organizacije koje su pokušavale da utiču na izbore“, navodi Uralov.
Uralov podseća da u Vilnjusu, glavnom gradu Litvanije, u te svrhe radi Evropski univerzitet za humanističke nauke, koji su proterali iz Minska. U Poljskoj veliki broj fondova radi sa beloruskim studentima, a poljski satelitski TV kanal „Belsat“ emituje program na beloruskom jeziku i gleda se u Belorusiji. Sve se radi veoma sistemski, ističe Uralov.
Krajem prošle godine Evropska unija je govorila o uslovima saradnje sa Minskom. Prema saopštenju kancelarije EU u Minsku, Evropa je spremna da uspostavi odnose sa Belorusijom, ali čeka da vlasti „poboljšaju situaciju“ sa ljudskim pravima i u oblasti slobode medija i da reformiše izborno zakonodavstvo.
Zvaničnici Minska su pak više puta govorili o spremnosti za konstruktivnu saradnju sa Evropskom unijom, ali da ne planiraju da sklope sporazum o pridruživanju sa EU.
Beloruske vlasti tvrde da ne nameravaju da uspostavljaju veze sa EU na štetu ili protiv Rusije.
Moskva je više puta iznosila neutralan stav prema razvoju saradnje između Minska i Brisela. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je govorio da Moskva „nije alergična“, niti da oseća ljubomoru zbog približavanja Belorusije i EU.
Moskva smatra da je to prirodna želja bilo koje zemlje, uključujući i Rusku Federaciju, da traži uzajamno korisne veze sa svim svojim susedima.
