Da li su sankcijama naftnom sektoru Sjedinjene Države zadale završni udarac Venecueli sa Nikolasom Madurom na čelu?
„Danas mogu da kažem da je trijumfovao ekonomski rat“, rekao je pre četiri godine predsednik Venecuele Maduro u televizijskom obraćanju naciji posle pobede opozicije na parlamentarnim izborima.
Priznavši pobedu opozicije u decembru 2015, prvu nakon 16 godina vladavine socijalista, Maduro je tada podsetio na istoriju državnih udara u Latinskoj Americi, okrivivši protivnike da pokušavaju da sabotiraju privredu zemlje koja zavisi od nafte i tako destabilizuju njegovu vlast.
Svi pokušaji da predsednika Venecuele sklone sa vlasti nisu urodili plodom, zato se i moglo očekivati da Vašington posle svega pribegne najjačem adutu, uvođenju sankcija venecuelanskom naftnom sektoru, koji tu državu održava u životu.
Američko ministarstvo finansija saopštilo je da su SAD blokirale čitavu imovinu venecuelanske nacionalne naftne kompanije PDVSA u iznosu od sedam milijardi dolara i zabranile poslovanje s njom. Oni koji budu kupovali venecuelansku naftu rizikuju blokadu svog računa.
A u Venecueli se, manje ili više, uvek sve vrtelo oko nafte. Drugi mandat predsednika Venecuele Karlosa Peresa, od 1989. do 1993. godine, obeležilo je to što je dozvolio upliv stranog kapitala i privatizaciju glavnih sektora industrije i time zemlju otvorio prevashodno za američki kapital. To je potrajalo do 1998. i dolaska na vlast socijaliste Uga Čaveza, čiji je prvi potez bio da nacionalizuje naftnu industriju, čime je pogodio interese vodećih zapadnih, pre svega američkih firmi.
Tu politiku je nastavio i njegov naslednik Maduro, sprečavajući američke kompanije da u Venecueli ostvare željeni profit, između ostalog i uvođenjem velikog poreza na dobit stranim kompanijama.
Od tada i traju američki pokušaji vraćanja naftnog sektora pod kontrolu njihovih kompanija. A za to imaju dobar razlog. Venecuela je još 2014. smenila sa trona Saudijsku Arabiju i postala država sa najvećim dokazanim rezervama nafte u svetu. Prema prošlogodišnjim podacima američke agencije za energetske informacije (EIA), one iznose 300 milijardi barela. Uprkos tome, proizvodnja je konstantno u padu. Em zbog toga što se nije investiralo u naftni biznis, em što je cena nafte od 2014. godine krenula strmoglavo da pada, pa je tako i proizvodnja sa nekadašnjih 2,8 miliona barela dnevno, krajem avgusta ove godine iznosila samo 1,2 miliona. SAD, koje su prošle godine preuzele mesto najvećeg proizvođača nafte, dnevno „izbace“ oko 11 miliona barela.
Šta američke sankcije naftnom sektoru znače za Venecuelu jasno je iz činjenice da ta država više od 90 odsto prihoda od izvoza kojim puni budžet dobija upravo prodajom nafte. A najveći uvoznik venecuelanske nafte je upravo Amerika, koja, prema navodima nemačke novinske agencije DPA, godišnje uplaćuje Karakasu oko 10 milijardi dolara.
Član Izvršnog odbora strukovnog udruženja Srpske naftno-gasne asocijacije i saradnik Naftnog nacionalnog komitet Srbije Nebojša Ćulum za Sputnjik kaže da već sve te brojke dovoljno govore o tome kakva je težina poteza Vašingtona.
„Krucijalno tržište za venecuelansku naftu je Amerika, pa je uvođenje sankcija naftnom sektoru praktično prekidanje svakog dotoka novca u Venecuelu, tako da se politička situacija u njoj dovodi do tačke ključanja. Paralelno sa tim sankcijama, kako prenose mediji, odbijen je zahtev Venecuele da se njihovo nacionalno zlato koje je deponovano u Velikoj Britaniji, u vrednosti od 1,2 milijarde dolara, isporuči vladi u Karakasu. Tako je, definitivno, država stavljena u situaciju da joj se obustavljaju svi prihodi“, ocenio je Ćulum.
Prema procenama „Fajnenšel tajmsa“, za kakvo-takvo funkcionisanje države u kojoj je sve zasnovano na nafti, potrebna je cena barela od bar 80 dolara, a da bi se vratio socijalni mir i finansirali svi programi koje je pokrenuo još Čavez, bila bi to cifra od nerealnih 120 dolara.
Trenutno u Venecueli posluje više od 500 američkih firmi. Ogromna inflacija ide naruku velikim preduzećima zbog postojanja crnog kursa, a sa njim i mogućnosti ostvarivanja enormnih zarada. Prema podacima MMF-a inflacija je u septembru bila 700 odsto. Još nema podatak da li je na kraju 2018. dogurala do prognoziranih milion odsto.
Da SAD kao svoj završni adut imaju sankcije naftnom sektoru bilo je jasno kada je avgusta 2017. Donald Tramp potpisao izvršnu uredbu kojom je zabranjena trgovina obveznicama i akcijama koje je izdala venecuelanska vlada i njena naftna kompanija PDVSA. Tada se nije zadiralo u finansiranje trgovine, izvoza i uvoza nafte i transakcija sa ogrankom PDVSA u Sjedinjenim Američkim Državama.
Na pitanje šta, posle najnovijih američkih sankcija, preostaje kao mogućnost za poslovanje PDVSA, Ćulum odgovara da su oni u teškoj situaciji.
„Pretpostavljam da će neke bajpasove da ponude Rusija ili Kina, sa preuzimanjem određenih količina nafte koje će Venecuela da proizvodi. Ali to su složena pitanja ne samo u političkom pogledu nego i u organizacionom, logističkom i svakom drugom“, kaže sagovornik Sputnjika.
Najveći ruski naftni koncern „Rosnjeft“ već učestvuje u pet projekata venecuelanskog koncerna PDVSA i u tim projektima ima od 26 do 40 odsto učešća. Tačnije, ruska kompanija je Venecueli odobrila kredit od šest milijardi dolara koji je „vraćen“ učešćem u pomenutim projektima i naftom.
Zato su najnovije sankcije Vašingtona više od samo američko-venecuelanskog naftnog pitanja.
