U razgovoru za Sputnjik Andonovski govori o svom susretu sa Rusijom, čiji je čest gost, ali i o aktuelnom političkom trenutku.
S obzirom da su dva vaša romana objavljena na ruskom jeziku, recite nam kako se osećate u istom kulturnom prostoru sa ruskim književnicima, sa klasičnom ruskom literaturom?
— Osećaj je u isto vreme i prijatan i neprijatan. Neprijatan je zato što ja dolazim iz male kulture. Osećam počastvovanim što sam deo jedne ruske kulture preko mojih prevoda. To je velika kultura, kultura na kojoj sam ja kao književnik odrastao. Svestan sam da interesovanje ruskih čitalaca za Makedoniju ne može biti tako veliko kao što je interesovanje makedonskih čitalaca za ruske književnike, ali ipak, sâm taj podatak da sam objavljen govori dovoljno. I ja sam učio od Gogolja, od Čehova, od Dostojevskog, a od savremenih autora posebno cenim gospodina Evgenija Vodolazkina, čiji je roman „Lavr“ za mene bio pravo otkriće. Shvatio sam da u ovom trenutku u Rusiji postoje ljudi koji imaju slična interesovanja kao ja. Kada sve sumiramo, u ovom političkom trenutku, kada Zapad napada procesom globalizacije i to preko engleskog jezika, moje prevođenje na ruski jezik shvatam kao neki vid kontrateže tom procesu.
Kad pogledamo broj manifestacija, kulturnih koncerata, poetskih večeri i tako dalje, čini se da su kulturne veze Makedonije i Rusije jače od političkih i ekonomskih. Da li samo kulturom i tim vezama može da se ojača saradnja dveju zemalja i da se nekako zbliže Skoplje i Moskva?
— Ne mislim da samo kulturne veze mogu poboljšati odnose između naših zemalja. Ipak su ekonomija i politika na prvom i drugom mestu. Oduvek je tako bilo i tako će biti. Međutim, za mene je od presudne važnosti da se kulturne veze Rusije i Makedonije ne pokidaju. Nemojte da mislite da sam ja protivnik toga da ceo svet bude jedno srećno bratstvo, ali mislim da se iza te globalizacije krije nešto sasvim drugo, a to su ekonomski interesi zapadnih zemalja i zato je veoma važno da odnosi Makedonije i Rusije ojačaju. Oni nisu na dovoljnom nivou. Naravno da je Makedonija i ceo Balkan pod pritiskom. To je geopolitički pritisak koji mi zovemo globalizacija i sada je od presudne važnosti da se mi okrenemo prema Istoku i prema Rusiji. Taj sudar između Zapada i Istoka traje već vekovima i trajaće i dalje. Kad dolazite iz Makedonije i kada ste deo Balkana, a Balkan je oduvek bio pupak sveta ili mesto gde se bore te zapadne i istočne kulture za prevlast, veoma vam je važno da održite veze i sa Istokom, pre svega sa Rusijom. Nažalost, u ovom trenutku veze Makedonije sa zapadnim zemljama su mnogo jače. Ne samo političke i ekonomske, nego i kulturne.
„Pupak zemlje“ je roman o slovenskoj kulturi u pravoslavlju, o nastajanju slovenske azbuke. Kako gledate na želju nekoliko slovenskih zemalja da se otcepe od pravoslavnih crkava, da steknu autokefalnost? Pre svega Ukrajina, pa Crna Gora, a ranije je i Makedonija napravila taj korak.
— To je za mene veoma bolno pitanje, ali ja ne bežim od njih jer sam pisac, a pisac mora da se bavi bolnim pitanjima. Pitanje autokefalije je političko pitanje. Ja sam kao pravoslavni vernik zaljubljen u slovenske kulture i u pravoslavlje i branim tezu da Crkva mora biti jedna apostolska i jedinstvena crkva. To je kontradikcija. Kada tražite autokefalnost jedne crkve, pozivate se u stvari na Sveto pismo, gde stoji da je Isus poslao apostole da propovedaju njegovo pismo na svim jezicima. Međutim, propovedati pismo na svim jezicima ne znači biti secesionista i otcepljivati se od jedne jedine apostolske crkve. Nažalost, politika se i tu umešala. Politika želi da ima sve parcijalno, da ima sve izdvojeno. Politika je zavladala i religioznim pitanjima. Nacionalizam i hrišćanstvo ne idu zajedno. Ako mene pitate, ja mislim da je hrišćanski identitet iznad nacionalnog identiteta, zbog toga što postoji samo jedna i jedinstvena apostolska crkva. Može da se kaže da hrišćanski identitet spasava nacionalni identitet, a ne obratno. Ja se podjednako molim Bogu i u srpskoj, i u makedonskoj i ukrajinskoj i u ruskoj crkvi, i za mene su ta pitanja besmislena. To ne znači da ta pitanja nisu akutna i da nisu bolna.
Politika nije ušla samo u Crkvu, već i u sve sfere života…
— Politizacija koju sam pomenuo nije napala samo Crkvu, već i književnost, a to je isto tako veoma bolno pitanje. Danas svetska književnost isključuje sve što nije zapadni bestseler. Taj bestseler se bavi jednim ograničenim spiskom tema — otmice iz tržnih centara, satanizacija Istoka i Slovena, koji su „po prirodi skloni“ ratovanju, krvoproliću, balkanizaciji, otmicama, trgovinom organima i tako dalje. Na tom spisku zapadnog bestselera se nalaze samo političke teme. Teroristi su uvek sa Istoka. Uvek je neki Rus, Srbin, negativni lik u novim američkim filmovima. To su ozbiljna pitanja politizacije koja uništava umetnost i zato je taj bestseler postao politička umetnost. On je instrument globalizacije i, nažalost, ta politizacija koja je uhvatila i crkve i književnost, obuhvata čak i pitanje seksa.
Da li se svest naroda promeni kad osvane tablica i na državnim papirima se pojavi se naziv „Republika Severna Makedonija“?
— Napisao sam seriju kolumni gde sam izrazio svoj stav prema promeni imena. Mislim da je Makedonija platila visoku cenu da bi pristupila NATO-u i Evropskoj uniji. Postoji nešto protiv čega se ne možete boriti. To je taj proces globalizacije koji neumoljivo briše male decimalne lokalne kulture i od njih neko zahteva neke promene. Nama su zatražili promenu imena, ali srećom, i to je moje isto tako duboko uverenje, neće doći do promene makedonskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Naime, naša makedonska istorija pamti da su nas zvali i Bugarima i Srbima i Grcima, pa opet je ostao makedonski etnos, folklor, pa postoji i savremena makedonska književnost, muzika, kultura i tako dalje. Samosvest naroda ne može biti uništena, ali se čovek može osećati poniženim, jer je pred silom i pred moći čovek ponižen, a taj osećaj poniženosti neće moći da prođe tek tako. Kada vam neko napada arhetipove nacionalne i kulturne svesti, vi reagujete makar i na nesvesnom nivou.
Da li papirna knjiga ima budućnost ovde i pogotovo papirna na knjiga?
— Ja radim sa svojim studentima veoma pažljivo i posmatram šta se dešava. Do pre desetak godina je bilo nezamislivo da koriste kompjutere, internet i posebno Gugl za učenje. Danas je to tako, mada sam ja protivnik toga. Kažem im da moraju da pročitaju knjigu Umberta Eka koja se zove „Metafora“. Posle sedam dana dolaze sa izguglanom definicijom metafore kod Umberta Eka, ali ne shvataju da su na Guglu dobili samo definiciju, bez svih prethodnih primera koje Umberto Eko daje na stotinak stranica. Današnja studentska omladina ne čita, ona gugla, ona misli da se znanje nalazi na Guglu, odnosno na internetu. Ja sam seriju predavanja održao baš na ovu temu kako bih im objasnio da to nije znanje. To što oni dobijaju na Guglu, to je informacija.
Makedonske knjige se štampaju ćirilicom. Kakva je uopšte budućnost ćirilice na Balkanu koji gravitira Zapadu?
— Što se tiče ćirilice, mogu da vam kažem da sam ponosan što sam Makedonac, jer kult ćirilice je u Makedoniji na nivou religioznog kulta. Srbi, recimo, koji su naš bratski narod, veoma često koriste i latinicu, ali nađite mi Makedonca koji piše latinicom. Makedonac nikada ne piše latinicom osim ako se ne obraća Hrvatu, Englezu, Slovencu i tako dalje. Mislim da je to jedan stvarno dobar znak da se poštuje kompletno i pravoslavna hrišćanska i kulturna tradicija. Mislim da da je ćirilica momentalno najčvršće utemeljena u Makedoniji. Ja ćirilicu shvatam samo kao metaforu za pravoslavlje i za slovenske narode. Mislim da ćirilica jeste jedan simbol, koji sam koristio u svom romanu „Pupak sveta“, jer pismo na kojem pišete jeste u stvari kulturna memorija vaših predaka. Bez toga ste niko i ništa i mislim da kada ćirilicu budemo zamenili latinicom, da smo tek onda u problemu sa kulturnim identitetom. Konačno, mislim da Balkan uopšte nije naklonjen Zapadu. Ja mislim da je Zapad naklonjen Balkanu. Svako ko je čitao knjigu Marije Todorove „Izmišljeni Balkan“, mogao je da vidi da je između Zapade i Istoka sve pitanje imagologije. Zapad na Balkan gleda kao na tamno, nedefinisano mesto, zbog toga što nije tamo ušao ni sa svojom „Mekdonalds“ kulturom, ni sa svojim katolicizmom i protestantizmom, nego je to neka neosvojena teritorija. Čuveni rumunski antropolog Mirče Elijade govori da uvek ona teritorija koja nije osvojena, predstavlja teritoriju drugih koji su po definiciji varvari. Zapad se drži te maksime i mi smo za njih ovde na Balkanu varvari. Sada nas oni, pomoću globalizacije, civilizuju. Problem je kako mi sa Balkana njih gledamo, a mi ih gledamo kao uzurpatore prava, kao ljude koji su došli da iskoriste naše ekonomske resurse, intelektualne resurse, što je u većini slučajeva i tačno. Rusiju Zapad vidi kao neprijatelja. Rusi gledaju Zapad kao mogućeg prijatelja koji sada nije prijateljski raspoložen. U tom kontekstu biti na Balkanu, to znači biti stvarno u epicentru potresa između Zapada i Istoka i zato mislim da će se baš u epicentru sačuvati najvažnije vrednosti i pravoslavnog hrišćanstva i slovenskih kultura, jer u epicentru vi ne osećate potrese. Potres je jači dalje na marginama. Ne brinite zbog ćirilice. Ćirilica će opstati jer to nije samo pismo, to je istorija, to je i mitologija naravno.
