Koliku štetu su pretrpeli svi koji su se zaduživali u „švajcarcima“, jasno se vidi na primeru upravo ovog kredita.
Uzrok svih problema korisnika kredita indeksiranih u švajcarskim francima je enormni rast ove valute, koja je od aprila 2008. do marta 2018. godine ojačala prema evru za 46 odsto, dok je u istom periodu dinar oslabio prema franku čak 121 odsto, prenose beogradski mediji.
Zbog toga je korisnik kredita od 550.000 švajcarskih franaka, koji je 2008. vredeo 342.860 evra, deset godina kasnije otplatio čak 549.250 evra (705.000 franaka) i ostao dužan još 54.300 evra.
Tako ispada da treba da vrati banci gotovo dupli iznos pozajmice, preko 600.000 evra. Da je pre deset godina uzeo kredit u evrima, do sada bi isplatio ukupno 478.391 evro i ostao dužan 17.284 evra.
Inače, ono što je zanimljivo u ovoj presudi je činjenica da je banka u odgovoru na tužbu, dakle u svojoj odbrani, sama navela da postoje nepredvidivi faktori, čime je potvrdila stav suda prilikom donošenja presude.
„Kretanja na finansijskom tržištu zavise od brojnih okolnosti i faktora, pa i od unapred nepredvidivih“, navela je banka.
Dejan Gavrilović iz Udruženja bankarskih klijenata „Efektiva“ kaže da se iz ovih brojki jasno vidi da ovaj ugovor više ne odgovara njegovoj početnoj svrsi.
„Ovaj ugovor ne ispunjava očekivanja slabije ugovorne strane, jer je očigledno da su nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveza dužnika. Takav ugovor je nepravično održati na snazi, saglasno Članu 133 Zakona o obligacionim odnosima — naglašava Gavrilović za „Blic“.
Tako je i Privredni sud ocenio da valutna klauzula u švajcarskim francima, u ovom slučaju, nije ispunila svoju primarnu svrhu, a to je očuvanje vrednosti pozajmljenog novca, već je dovela do značajne neravnoteže davanja na štetu dužnika, odnosno dovela je do bogaćenja druge strane (banke).
A to je protivno načelu savesnosti i poštenja i jednakosti uzajamnih davanja propisanih Zakonom o obligacionim odnosima.
Kako se navodi u presudi, „nastojanje da se navedeni ugovor održi na snazi i pored promenjenih okolnosti, na čemu insistira banka, dovodi do narušavanja načela jednake vrednosti davanja, jer valutna klauzula, suprotno svojoj svrsi omogućava tuženoj banci sticanje koristi usled drastičnog povećanja vrednosti švajcarskog franka“.
Takođe, zanimljivo je da sud nije prihvatio opravdanje banke da i ona trpi štetu, jer je, da bi isplatila kredit u „švajcarcima“, i sama morala da se zaduži u istoj valuti na međunarodnom tržištu. Takav stav sud je obrazložio na sledeći način:
„Isti kredit banka je isplatila u dinarima, a ne u francima. Ona ga samo nominovano obračunava i naplaćuje u ’švajcarcima‘, čime je rast kursa franka prevalila na teret dužnika.“