„Oćeš, oćeš Oljivere, majćin sine“, uzvraćao je Demaći u žestokoj raspravi. Stari robijaš i nacionalni prvak uzvraćao je Ivanoviću sa „majčin sine“, što je značilo neku vrstu priznanja onome ko ima hrabrosti da se usprotivi, da se istakne ili da uradi nešto što drugi ne smeju. A među prijateljima to Demaćijevo „majčin sine“ postalo je neka vrsta Oliverovog nadimka ili obraćanja bliskih prijatelja. Za mnoge stvari i vrednosti Oliver je postao „majčin sin“ i zato na parastosu u subotu u Beogradu nije bilo majčinog sina da nešto kaže. Samo vječnaja pamjat, ledeno dugo ćutanje i tiha zahvalnost sina Nikole u ime porodice.
Na manjem, negovanom drvetu, iznad njegove beogradske humke vise polomljene grane od poslednjeg snega. Ispod njega prolaze porodica, prijatelji, političari. Tu počiva čovek čije je ubistvo i nepravda koja se čini nakon njegove smrti obeležila prošlu godinu u Srbiji. Ta smrt je postala mera poniženja i stida, jer nema nikakvih naznaka o tome ko je naručio, organizovao i ispalio šest metaka u jednog od najsposobnijih političara Kosova i Metohije. Na prostoru gde se demokratija endemski pojavljivala između dva svetska rata, zatim u bledim nagoveštajima uoči pada komunizma ili u težnji za promenama do bombardovanja 1999. bilo je moguće jedino golim životom zastupati normalne vrednosti. Preveliki problem i mali kapacitet ljudi za njegovo rešavanje surovo su kažnjavali, na različite načine, većinu onih koji su otvoreno zastupali istinu i građanske vrednosti. Od srpskih konzula Rakića, Nušića, Spalajkovića, nije bilo prosvećenijeg, šire prihvaćenog i evropskijeg srpskog političara od Olivera Ivanovića. Do detalja je znao život kosovskih Srba, prepoznavao ga je širi srpski politički koncept, prihvatala ga je međunarodna zajednica, imao je autentičnu političku partiju. Da li je u društvu kontrolisanog haosa, plemena, kriminalaca, hermetičnih geto zajednica prekrivenih evropskim zakonima i administracijom mogao preživeti? Osamnaest godina na različite načine o glavi su mu radili Albanci, stranci i srpski kriminalci. Mnogo hrabrih poteza i jedna rečenica visokom francuskom oficiru da će minobacačima, koje — uzgred rečeno — nije imao, braniti svoj grad postavili su granicu na Ibru i sačuvali severni deo Kosovske Mitrovice. Kada je to uradio i sa srpske i albanske strane pojavio se zahtev: „trebalo bi preispitati njegovu ulogu u sukobu 1999. godine. Ima tu nešto!“ Unmik je preispitivao i nije našao ništa sporno. Gradski čovek je odbranio grad.
Na Savindan 2014, uoči izbora na Kosovu, odazvao se Specijalnom tužilaštvu Kosova i završio u zatvoru, osumnjičen za ratne zločine.
„Napraviše mu ovi stranci uslugu, sad će sigurno da pobedi na izborima i ’uzme“ Kosovsku Mitrovicu“, govorili su jedni, dok su drugi tvrdili da ga Beograd, zajedno sa Albancima i strancima „privremeno odstranjuje iz trke za gradonačelnika“. Niko nije bio u pravu i svi su bili u pravu, naredne više od tri godine proveo je u zatvoru.
Kada je konačno izašao i posle nekoliko dana poručio „vidimo se u Metohiji“, u Osojanu, gde smo se sreli, odelo na njemu bilo je dva broja veće. Govorio je o sađenju jagoda, o proizvodnji. U tri godine odsustva ceo prostor je fatalno nazadovao, dok je on u zatvoru čuvao veru u slobodu i promene. Nastavio je gde je stao i nije primetio da su od njega digli ruke stranci, Priština i Beograd. „Zar ne mislite da mu je za te tri godine života sačuvan život u zatvoru“, rečenica je koju je uputio jedan strani predstavnik. Ta dvosmislena i cinična rečenica nedopustiva u njegovoj zemlji, pokazala je da je duh i metod Ramuša Haradinaja osvojio sve segmente života na Kosovu i Metohiji, i srpskog i albanskog, ali Oliver odavde nije mogao i nije želeo da ode. On nije razumeo pleme i njegovu viziju društva. Savez plemena i mafije ga je ubio. Ubio ga je kukavičluk međunarodne zajednice i njegovih brojnih stranih prijatelja koji godinu dana, većinom, ćute i sve prepuštaju najboljim evropskim zakonima koje primenjuju pleme i mafija. Kako je moguće da niko od njih nema hrabrosti na napravi međunarodnu komisiju koja će, nezavisno od lokalnih vlasti, istražiti ubistvo svog prijatelja?
Nekoliko dana posle već pominjanog, Pogroma 17. marta 2004. godine u konaku Manastira Gračanica preponom isteranih Srba, spaljenih relikvija, polomljenih zvona, nagorelih starih knjiga, Oliver se, sa još nekoliko ljudi, celim svojim bićem i znanjem trudio da nekom visokom izaslaniku Evropske unije objasni razmere haosa koji se dogodio. Hladni stranac je nekoliko puta ponovio: „Šta vi hoćete?“ I na kraju završio razgovor zaključkom: „Vi ste odgovorni!“ Dakle, odgovorni ste što vas ubijaju. Ta iznenađujuća teza, mnogo godina kasnije, proširila se i na smrt Olivera Ivanovića: kriv si zato što su te ubili, kriv si jer smo te ubili?
Godinu za nama obeležila je jedna smrt, ali je preživeo Ivanovićev osmeh, iz sudnice, iz zatvora, iz Visokih Dečana, sa ulica Mitrovice, sa samrtnog odra. Preživela je vera u slobodu, demokratiju i normalan život. Danas ovaj prostor i većina na njemu liči na ono drvo iznad Oliverovog beogradskog groba. Grane jesu polomljene, ali ima još dosta mladih i neodvrnutih izdanaka. Majčin sine!
Autorski tekst za list Politika
