Razlozi za to su, kako je naveo, mnogobrojni. Prvi je porast troškova za odbranu koji su za poslednjih pet godina uvećani za oko 30 odsto, onda je tu Rusija, za koju Jensen tvrdi da nastoji da podrije zapadno jedinstvo i međunarodnu saradnju u mnogim oblastima, a potom slede religiozni i politički ekstremizam, problem migracije, ali i sve intenzivnija borba supersila za dominaciju u svetu koja se direktno odražava na stabilnost i bezbednost mnogih zemalja širom sveta.
Stručnjaci smatraju da nije slučajno što takva izjava stiže upravo iz Norveške. Šef ruskog Centra za izučavanje problema nacionalne bezbednosti Aleksandar Žilin ističe za Sputnjik da je norveški ministar odbrane izuzetno dobro obavešten čovek, te da je sa dobrim razlogom i u pravo vreme pomenuo ovu bolnu temu.
„Norveška, kao zemlja u kojoj su se nedavno odvijale najveće NATO vojne vežbe od Hladnog rata, vrlo pažljivo prati sve što se dešava u Evropi i pravi prognoze. Na pragu je izlazak Velike Britanije iz EU, a mogući su i drugi dezintegracioni procesi. Izlaz iz globalne krize industrijskog društva moguć je jedino kroz rat. U takvom slučaju situacija bi mogla da liči na Drugi svetski rat, kada je Evropa bila u ruševinama i stanovništvo SSSR-a masovno izginulo i kada su anglosaksonski bankari na kraju rata zadovoljno trljali ruke“, poručuje Žilin.
Njega čude stav mnogih evropskih država koje konstantno pokazuju bezvoljnost i mlaku politiku i činjenica da se te iste zemlje ne brinu same o sopstvenom suverenitetu, već dopuštaju da o njihovoj bezbednosti brinu njihove „gazde“.
Kada je reč o tome koje su te tačke koje bi mogle biti epicentar novih oružanih sukoba u Evropi, direktor ruskog Instituta za savremeni državni razvoj Dmitrij Solonikov tvrdi da je jedna od njih — Balkan.
Kako objašnjava Solonikov, napeta situacija u Makedoniji, potpuno nejasna situacija sa Kosovom i učestale provokacije Prištine — ti problemi se mogu rešiti, ali u praksi očigledno postoje neki centri uticaja koji ne dozvoljavaju regulisanje situacije i manipulišu „usijanim glavama“.
On ukazuje da pored tih problema postoji još jedno žarište i to daleko bliže Rusiji, a to je Ukrajina. Sve što se dešava na granicama Ukrajine i Rusije takođe je evropska zona odgovornosti, ali u Ukrajini ima podosta „usijanih glava“ koje povremeno prizivaju na početak pravog rata.
Sa druge strane, situacija u baltičkim zemljama je manje napeta, ali ipak nije idealna. Što se tiče drugih država Evrope, navodi Solonikov, mogući su unutrašnji konflikti, kao što je to, na primer, proces decentralizacije u Španiji.
„Ne mislim da je moguć pravi rat, ali moguće je gušenje lokalnih problema“, naglašava naš sagovornik.
Solonikov upozorava i da, iako je mogućnost da rat izbije mala, ona ipak postoji, te podseća na dešavanja s kraja prošlog veka kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju, „što niko nije mogao ni da očekuje ni da sanja“.
Istovremeno, Jevgenija Običkina sa Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose upozorava da je izuzetno loše što ne postoje nikakvi sporazumi i instrumenti unutar Evrope koji bi mogli da spreče izbijanje novog žarišta.
Ona ne isključuje da je izjava norveškog ministra samo uvertira obnavljanja ozbiljnih konsultacija vojnih resora i dijaloga kakav je ranije postojao između Rusije i NATO, te bi ovo trebalo sagledati kao signal da se sve strane motivišu.
„Naravno da bi ministri odbrane trebalo da brinu o odbrani zemlje, a ne o napadu, ali u realnosti, vojska i različite vojne institucije postoje — zbog rata. Zato uopšte nije čudno kada predstavnik vojnog resora govori o ratu. Druga je stvar što je on konstatovao realnost, a to je da su se odnosi u Evropi veoma iskomplikovali“, zaključuje Običkina za Sputnjik.