„Savremena istorija koja se predaje u školama, defakto je sovjetska verzija savremene istorije, sa primesama proruskog panslavizma, koji u određenoj meri utiču na izučavanje češkog jezika i literature tokom epohe buđenja nacionalnog preporoda (sredinom i krajem devetnaestog veka)“, ističe se u izveštaju češke Kontraobaveštajne službe.
Da li to znači da se određene snage u državi trude da naprave reviziju istorije? I da li je uopšte moguće izbrisati ideje panslavizma iz istorije nacionalnog preporoda češkog naroda? U intervjuu za Sputnjik, na ova pitanja je odgovorio češki istoričar i stručnjak za savremenu istoriju slovenskih naroda Jan Rihlik.
Kakva je uloga ideje panslavizma u istoriji nacionalnog preporoda?
— Panslavizam je svakako odigrao veliku ulogu i ovde nema ničeg čudnog. Logično je što se ideja slovenskog jedinstva javila i jačala kao alternativa ideji ujedinjenja Nemaca i pangermanizmu.
— Slovenski pesnik Jan Kolar (Ján Kollár), koji je svoje stihove pisao na češkom jeziku, kao mladi student teologije u Beču učestvovao je na skupu nemačkih studenata u zamku Vartburg. Tokom tog sastanka se govorilo o ujedinjenju Nemaca, što je podstaklo Kolara na misao da bi i Sloveni trebalo da zbiju redove. Naravno, u toj fazi je nacionalni preporod bio pozitivna pojava. Ipak, kasnije se pokazalo da ujedinjenje Slovena političkim metodama nije moguće, imajući u vidu da se interesi nisu podudarali, što je bilo posledica različitog istorijskog razvoja.
Kada govorimo o panslavizmu, da li se uvek radi o nekakvom proruskom pokretu, kako mnogi kritičari imaju običaj da prikažu?
— Ovo je prilično složeno pitanje. Mislim da se u 19. veku panslavizam tako i doživljavao, a da ga mnogi i danas tako prihvataju, iako je to mrtva ideja. Ali ako bismo panslavizam posmatrali kroz kulturni aspekt, on bi mogao da se shvati kao pokret koji jača solidarnost među slovenskim narodima, a ne čisto proruski pokret.
— U 19. veku Rusiju su kao veliku carevinu, veliku državu Česi, Slovaci i Srbi doživljavali kao zaštitnicu sopstvenih interesa. Ali, nije bilo jedinstvenog stava. Na primer, tako nikada nisu mislili Poljaci, a Hrvati, Slovenci i delimično Bugari su se prema ovoj ideji odnosili sa dozom rezerve.
Ako se pročita „Svetska revolucija“ koju je napisao Tomaš Masarik, jedan od vođa pokreta za oslobođenje Čehoslovačke, može se videti da se nakon Prvog svetskog rata jedan deo čeških političara zalagao za stvaranje velike slovenske imperije na čelu sa Rusijom. Takođe, želeli su da vide jednog od kneževa iz dinastije Romanovih na češkom tronu. Reklo bi se da su te rusofilske ideje zaista bile popularne?
— To je bila koncepcija Kramarža, prvog predsednika Vlade Čehoslovačke, koji je, uzgred, tajnim kanalima tekst sa svojim idejama poslao ruskom ministru spoljnih poslova Sazonovu. Ruska diplomatija je ovu ideju doživela kao fantaziju jednog političara i nisu je ozbiljno prihvatili. Ali trebalo bi reći i da se na početku Prvog svetskog rata od svih zemalja-članica Antante carska Rusija najviše blagonaklono odnosila prema planovima Čeha. Najvećim delom je do ovoga došlo jer je u okvirima ruske spoljne politike bila želja da se dualizam Austrougarske carevine pretvori u trojnu državu, gde bi na primer Česi bili još jedan od priznatih državotvornih naroda.
— Pretpostavljam da ideja o mogućem direktnom pripajanju čeških teritorija Rusiji u okviru nekakve autonomije u to vreme nije imala podršku. O tome se moglo pričati tridesetih i četrdesetih godina 19. veka, u doba romantizma, ali 1914. godine podrške više nije bilo. Ipak, nakon čitavog jednog veka, teško je davati ocenu.
Iz vaše perspektive, da li se rusofilska ideja može izbaciti iz opšteg koncepta istorije nacionalnog preporoda? Da li bi to onda mogla biti revizija istorije?
— Čini mi se da neće biti moguće tek tako precrtati čitav period, a uopšte, o celom ovom problemu sam saznao iz medija. Ne mislim da bi na sve ovo trebalo gledati previše ozbiljno. Kako god okrenete, svi svetski mediji traže špijune i opasnosti, a ponajviše tamo gde ih uopšte nema. Bez bilo kakve sumnje, ideja panslavizma jeste deo češke istorije i kulture. Nisam radio kao predavač u osnovnim i srednjim školama, ali na svojim predavanjima o istoriji 19. veka za studente Karlovog i Libereckog univerziteta temu nacionalnog preporoda i panslavizma svakako obrađujem.
