U ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik iznosi i svoje mišljenje o situaciji na Kosovu, o „zloćudnom uticaju“ Rusije na Balkanu, a otkriva i kako je doživeo to što mu je kao „pretnji za nacionalnu bezbednost“ zabranjen ulazak u BiH.
— Bilo je to dobro pozorište: dali su mi papir na kome piše da predstavljam međunarodnu opasnost za celu zemlju. Možda BiH komunicira sa Nemačkom, Ukrajinom, SAD, Etiopijom i oni imaju nekakve spiskove, a sasvim slučajno sam i ja dospeo na taj spisak. Ne sećam se da sam išta govorio o BiH, uvek sam se ponašao maksimalno korektno i verujem da je reč o glupoj i ružnoj slučajnosti, kaže Prilepin i u šali dodaje da je zahvalan na besplatnoj pi-ar kampanji jer će se sada njegove knjige još bolje prodavati.
Često dolazite na Balkan i znate da je situacija ovde veoma složena. Imamo i problem Kosova, a u toku su diskusije kako ga rešiti.
— Znam za to, imam o tome svoje mišljenje i sa prijateljima, pa i sa onima koji su sa mnom ratovali u Donbasu, razgovaram o tome, ali nikada neću dolaziti u goste jednoj zemlji ili na teritoriju bivše Jugoslavije i iznositi svoje mišljenje ako me niko ne pita. Ali mislim sledeće: dok god ne pucaju i ne ubijaju ljude, treba čuvati mir. Ako se, ne dao bog, nešto desi, ponašaću se drukčije. Ali dotle smatram da nemam prava da se mešam u unutrašnje stvari.
Bez Rusije je faktički nemoguće rešiti pitanje Kosova. Postoje li crvene linije za Rusiju po pitanju rešavanja tog problema?
— To su stvari duboko situativne. Sutra nam mogu kategorički reći — ovu liniju nikad nećemo preći, a prekosutra se sve promeni. Previše je komponenti. Da u svetu kao akteri postoje samo Rusija, Srbija, Ukrajina, Kosovo, Nemačka, to bi bilo jedno, ali imamo još i SAD, i to ozbiljno menja igru. Često kažem da kad bi SAD uzele dve nedelje ili mesec dana odmora, mnogo bismo uspeli da promenimo i u našim, i u vašim poslovima. Ali tamo postoje velike bombe, ozbiljan protivnik, štaviše, u samim SAD je sve komplikovano: republikanci, demokrate, Tramp, stalni konflikti… I te crvene linije se sve vreme pomeraju tamo-vamo. Ali ja sam optimista: ako narod ima određeni cilj, određeni zadatak i takvog neospornog prijatelja kao što je Rusija, treba verovati da će se jednom to rešiti.
Prvo što svakom Rusu kažu u Srbiji je — mi smo braća. Tako su govorili i za Ruse i Ukrajince. Mnogi kažu da je Rusija izgubila Ukrajinu upravo zato što je to prijateljstvo uzimala zdravo za gotovo. Slično se desilo i u Crnoj Gori. Može li se pretpostaviti da takva opasnost preti i u Srbiji, jer znate da je Zapad uložio i ulaže mnogo sredstava i napora da to naše prijateljstvo pokvari.
— Odnosi između Rusije i Srbije, Rusa i Srba nisu slučajni. Sa Bugarima smo sporadično imali bratske odnose, između Rusije i Poljske bilo je kratkih perioda simpatija. U celini gledano, ne verujem ni u kakvo slovensko bratstvo. Njega nema i ne treba se sekirati zbog toga. Treba tražiti prijatelje tamo gde je to provereno vremenom, kulturom i međusobnim odnosima. Između Rusa i Srba zbog pravoslavlja, kulture, književnosti, savezništva u mnogim ratovima, zbog toga što nismo jedni druge nikada izdali, veoma su snažni odnosi. Zato to sećanje, prošlost, inercija uvek će biti jači. Da, sada neke zemlje mogu da utiču na određene strukture kroz finansije, kroz delovanje nekih savetnika, preko direktnog pritiska specijalnih službi, ali postoji stanovništvo Srbije, duh naroda, postoje stvari koje se ne mogu ničim samleti i promeniti. Verujem da 80 posto stanovništva Srbije odlično zna da postoje trenutni odnosi i trenutni prijatelji, i postoji Rusija koja je nešto što je dato. Nešto što postoji hiljadu godina ne može se promeniti sa 15 minuta propagande, čak i veoma jake. Što se tiče Ukrajine, poređenje nije baš na mestu zato što je Ukrajina država sastavljena od više delova. Jugoistok Ukrajine pre ili kasnije će se vratiti Rusiji, kao deo Ukrajine — mi ne želimo da to bude Rusija. A postoji zapadni deo Ukrajine koji je bio pod veoma snažnim uticajem Austrougorske. U tom smislu Ukrajina će se raspasti: jedan deo će otići Poljskoj, jedan deo Mađarskoj, jedan Rusiji, jedan Turskoj. To je veoma složen konglomerat i ako mu je takva sudbina, ništa se ne može.
Hoće li Zapad to dozvoliti?
— Ni Zapad nije nešto večno. Danas imate Zapad, Evropsku uniju, sutra ih možda neće biti, prekosutra će možda izbiti sukob unutar Zapada. Ili će nešto zatražiti od Rusije, dajte nam nešto u Africi, Aziji, a mi ćemo reći, hajde da to rešimo. Politika je to. Neće tu niko seći naživo i otkidati komade, nego postoji nužnost da se desi nešto što je neizbežno i ono će se desiti.
Protivnici ruskog prisustva na Balkanu kažu da je njen uticaj maligni, da Rusija nije nikakav prijatelj Srbije nego gleda svoje interese. A kao primer često navode da je Rusija otišla sa Kosova 2003. Kako biste odgovorili onima koji tako misle?
— Uvek postoje razlozi i protivrazlozi. Razumem situaciju u celini i imam prijatelje koji rade u Srbiji u ekonomskoj sferi. Rusija potpuno mirno, pod ravnopravnim uslovima učestvuje na tenderima, predlaže Srbiji rešenja ovih ili onih ekonomskih pitanja. Ovo nije više 1995. ili 2000, Rusija shvata da je Srbija jedan od malobrojnih prijatelja u Evropi čije vrednosti treba da bude svesna. Drugo, Rusija se trudi da se ponaša maksimalno korektno jer ako budemo aktivno insistirali na tome da je Srbija naš prijatelj i naš trojanski konj u Evropi, to će samo pokvariti situaciju. Putin uvek ima dugoročnu sliku o svemu, pa i o odnosima Srbije i Evrope. On nikad neće praviti nagle poteze ako ne treba. Oni će se sada graditi sasvim drukčije i nama možda ide u korist da Srbija bude deo Evrope, ali deo Evrope sa našim mentalitetom. To je mogućnost da se resetuju odnosi sa Evropom iznutra, preko Srbije, da ne pokušavamo da ulazimo u sukobe. To treba izbegavati, ne treba da Rusiju optužuju da se ponaša grubo i oštro. Mislim da je došlo vreme drukčije politike. Ako čitav svet hoće da nas se plaši, mi treba da kažemo: ne, ne, izvolite, svi sami prave svoj izbor. I Srbi sami prave svoj izbor: hoće li u EU ili ne, hoće li ovu ili onu ekonomsku korist, ali u celini, mi ćemo Srbima staviti do znanje da se bavimo istim. Živimo u složenom svetu gde smo negde spremni da nešto damo da bismo potom dobili više.
Napisaću poemu o Kusturici
Napisali ste dosta knjiga. O čemu još niste pisali? Možete li, na primer, pisati o Srbiji?
— Ne verujem da ću pisati delo o Srbiji, jer je ipak potrebno tu živeti duže. Možda bih napisao neku poemu u prozi o Emiru Kusturici, o tome kako sam se susretao s njim, kako sam gledao njegove filmove. Od momenta kada sam pogledao njegov prvi film prošlo je, možda, 25 godina, gledao sam ga celoga života, s njim je povezan ogroman deo mojih estetskih pogleda, životnih, psiholoških. A potom smo se videli, dolazio sam kod njega u goste. Naši stavovi, naša zajednička politička nekorektnost, naš drugačiji odnos prema postojećem poretku u svetu. Možda ću pisati o Emiru… Ali najverovatnije ću pisati biografiju Sergeja Jesenjina. Želim da napišem njegovu biografiju zato što sve što su o njemu pisali do sada čini se da ili nije sasvim tačno ili je sasvim netačno. Želim da napišem knjigu koja neće biti teorija književnosti, već knjiga o živom čoveku.
Imate li poruku za svoje srpske čitaoce? Šta im savetujete, kako da se ponašaju u ova teška vremena za Srbiju, mogu li da u vašim knjigama pronađu nešto što bi bilo nadahnuće za odlučujuće momente srpske istorije?
— Mislim da je to deo naše zajedničke istorije, razumete, građanski rat koji se dogodio na teritoriji vaše zemlje sa susednih teritorija, on se i kod nas neprestano događa. Imao sam veoma mnogo prijatelja iz Srbije u Donbasu, imao sam veoma mnogo bliskih prijatelja. Sve što opisujem u svojim knjigama jesu veoma strašni i teški momenti koji su počeli da se događaju od trenutka raspada moje zemlje. Opisivao sam svoje osećaje, svoju mladost, svoj rat, svoje strasti, a zatim, tokom procesa pisanja knjiga nešto je počelo da se menja. To je istorija bolesti i istorija ozdravljenja istovremeno, u knjigama. I Rusija počinje da se menja i ta inercija će se verovatno preneti dalje. Vi to nećete pročitati u novinama, nećete videti u filmovima, nećete to videti na društvenim mrežama, to može da se vidi samo u književnosti, kada neki vitamini u početku menjaju čoveka, potom njegovu okolinu, a potom celu njegovu zemlju. Ono što se dogodilo s Rusijom od 1995. godine do 2015. godine meni je potpuno nezamislivo, 1995. godine ni jedne jedine sekunde nisam verovao da ćemo se ikada vratiti, da ćemo biti zemlja koju ćemo poštovati, da je neću doživljavati kao zemlju koju su okupirali drugi zli ljudi. Prošlo je 20-30 godina, i ja živim u drugačijoj atmosferi. U to treba verovati, jer ako verujete u drugačiju Srbiju, u ispravnu Srbiju, poštenu Srbiju, pravednu Srbiju, sve će tako i biti.
Opširniji intervju pogledajte u video-prilogu…
