Iako će se ova „Postova“ ocena mnogima učiniti preteranom, nema sumnje da je vašingtonski list u pravu kada konstatuje da će najavljeno američko povlačenje proizvesti i te kako krupne posledice – Amerika je, navodi se, svoje saveznike time ostavila na cedilu, Kurde „bacila vukovima, izolovala Izrael, a Rusiji i Iranu omogućila neometanu vladavinu na Bliskom istoku“.
Uostalom, rekao je ovih dana američki predsednik, Iran „tamo može da radi šta god hoće, a Siriju smo izgubili odavno“.
„Ovo je noćna mora za Tursku i Izrael. Veliki pobednici su Rusija, Iran, Asad i“ – uvek zgodan izgovor – „DAEŠ“, tvitovao je republikanski senator Lindzi Grejem.
Ili pak, kao i toliko puta do sada u ratu koji traje već skoro osam godina, još ništa nije izvesno? Makar i zato što je rok za američko povlačenje, sa prvobitnih 30 dana već pomeren na četiri meseca. Ko će zavladati Bliskim istokom ako se Amerikanci zaista povuku iz Sirije? Može li Rusija da postane glavni garant mira u ovom regionu, budući da je jedina koja ima dobre odnose sa svim zaraćenim stranama? I ko treba da bude zabrinut ako se ova bliskoistočna kriza na kraju razreši na relativno miran način?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali nekadašnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović i novinar iz Turske Bojan Budimac.
Sputnjikovi sagovornici ističu da naredba koju je Tramp izdao ne znači nužno i da će se američke trupe iz Sirije zaista i povući.
Borislav Korkodelović tako podseća da je „predsednik Rusije Vladimir Putin, posle Trampove naredbe povlačenja, ukazao da su Amerikanci više puta objavljivali i da se povlače iz Avganistana, a tamo su, evo, već 18 godina. Sumnjičavost je utoliko opravdanija što se Tramp nalazi pod ogromnim pritiskom da od povlačenja odustane.“
I Bojan Budimac kaže da se „najavi američkog povlačenja u Turskoj prilazi sa velikom dozom opreza jer su američka obećanja u vezi sa Sirijom već nebrojeno puta prekršena. Zbog toga se sada pre svega iščekuje da se vidi da li će biti konkretnih rezultata“.
Američko povlačenje, dodaje Budimac, „može se smatrati i taktičkim manevrom, budući da se osnovni vektor američke spoljne politike na ovom prostoru, a to je pritisak na Iran, i dalje ne menja… S druge strane, ako do povlačenja zaista bude došlo, nesumnjivo će opasti američki uticaj u Siriji, koji je za Tursku bio poguban. Ipak, izražava se zabrinutost da bi SAD mogle da podstaknu Saudijsku Arabiju i njene arapske saveznike da preuzmu zaštitu Kurda, što bi ih uvelo u direktan sukob sa Turskom“.
„U najoptimističkijem scenariju“, objašnjava Borislav Korkodelović, „posle američkog povlačenja, trojka iz Astane – Rusija, Turska i Iran – uz pomoć predsednika Sirije Bašara el Asada i arapskih zemalja koje su preokrenule svoju politiku prema Damasku, mogli bi da 2019. učine godinom postepenog smirivanja situacije na Bliskom istoku.“
„Ako bi mirovni proces zaista bio prepušten trojki iz Astane, to bi zaista ukazivalo na poraz Amerike“, saglasan je i Bojan Budimac.
Objašnjavajući preokret u stavu arapskih zemalja prema vlastima u Damasku, Korkodelović navodi: „Postoji tumačenje da se arapske zemlje, koje su od početka radile na Asadovom svrgavanju, sad vraćaju saradnji s njim upravo zbog Turske, kako bi neutralisale njen uticaj na teritorijama koje su do 1918. bile deo njene imperije. A animozitet je dodatno postignut borbom između Turske i Saudijske Arabije oko vođstva u svetu sunitskog islama“.
Neizostavan je, naravno, i iranski faktor. Brukings institut iz Vašingtona zabrinuto procenjuje da će Iran „popuniti prazninu“ i dodatno ojačati svoju poziciju u regionu, a njegovi regionalni neprijatelji, navodi se dalje, „zabrinuti su zbog ’kopnenog mosta‘ koji će Iran povezati s Libanom preko Iraka i Sirije“.
„Iran je nesumnjiva regionalna sila i jedan od ključnih igrača na tom području uz Saudijsku Arabiju, Tursku i Izrael. U sirijskom građanskom ratu Iran je doživeo svojevrstan uzlet, postavši nezaobilazan faktor“, komentariše Borislav Korkodelović. „Istovremeno, angažovanje Irana u borbama u Siriji i Iraku, na poziv tamošnjih legitimnih vlasti, koštalo je ovu zemlju i u ljudskom i u materijalnom smislu, tako da bi Teheran želeo da se situacija smiri… O tzv. šiitskom polumesecu, koji se proteže od Teherana preko Bagdada i Damaska do Bejruta, dosta se govori, ali svaka od tih zemalja pre svega gleda svoje nacionalne interese, tako da će se tek po okončanju sukoba videti koliko je snažna veza koja je ostvarena iranskim vojnim prisustvom u ratnim sukobima.“
Za razliku od ostalih regionalnih faktora, Izrael ne krije svoje razočarenje najavom američkog povlačenja. „To nije dobro za nas“, priznaje ministar finansija Moše Kalon, a bivši premijer Ehud Barak navodi da „Iranci slave zbog toga što Tramp napušta Siriju“.
„Američko povlačenje sigurno ne odgovara Izraelu, koji inače ima poznatu istoriju pomaganja Kurdima u borbi protiv Turske, koja im je zajednički neprijatelj“, podseća Bojan Budimac.
„Izrael bi mogao da bude veliki gubitnik, zato što su u vojnom smislu izuzetno ojačale sirijske vojne snage i libanski Hezbolah“, navodi Korkodelović, koji zaključuje da bi iz čitavog galimatijasa, kao pobednik, mogla da izađe Rusija: „Rusija je značajan dobitnik u ovoj situaciji… Ona se sad pokazuje kao istinski stabilizator, pregovarač i posrednik, na koga će sad i Izrael morati da se osloni.“
