Da nije bilo albanske pobune iz 2001, Bujanovac bi bio poznat onima koji primete putokaz na auto-putu prema Grčkoj. Ovako, taj gradić, petnaestak kilometara udaljen od Vranja, uz susedno Preševo i Medveđu, već osamnaest godina je paradigma svojevrsnog političkog eksperimenta — uređenja suživota između Srba i Albanaca.
Teško je pisati o Bujanovcu a ne upasti u zamku bljutave neoriginalnosti tipa parafraziranja početka Tolstojeve „Ane Karenjine“ (svi nesrećni gradovi nesrećni su na svoj način) ili, još gore, one uličarske poslovice da je „što južnije, to tužnije“.
Teško je ne pisati o Bujanovcu na taj način, jer sve što se dešava u tom gradiću, koji je krajem XIX veka opisan kao „lepo selo na levoj strani skopljansko-prištinskog druma, više sela Rakovca, spahiluka Ata-bega i Dilaver-bega“, podseća, ako ne na propadanje, ono na tavorenje.
Centar grada, glavni trg, podseća na ne tako davno vreme socijalističke izgradnje — široki prostor između opštine, doma kulture i stambenih zgrada, sve izgrađeno u stilu lekorbizjeovskog „brutalizma“, na način jugoslovenskog samoupravnog socijalizma (jeftino i godinama neodržavano). Ostatak grada i dalje je zadržao izgled mahale.
Da je izgled jedini problem Bujanovca, ni po jada. Toliko se problema svalilo na tu varošicu i toliko su ti problemi povezani u čvor da je veoma teško raščivijati koji je od problema značajniji i nerešiviji.
Na narušene međunacionalne odnose nadovezalo se ekonomsko beznađe zbog koga mladi (i Srbi i Albanci) napuštaju domove u pravcu Zapadne Evrope, a uz sve to, Bujanovac je, ne voljom svojih stanovnika, upleten u priču o razgraničenju i promeni granica između Kosova i ostatka Srbije.
Pažljiva politika, koja je počela krajem 2001, sa pacifikovanjem albanskih terorista, ipak daje neke rezultate, ali nije se još sve završilo. Grad više nije podeljen kao nekada.
„Imamo i mešovite kafiće, na ulici se druže Albanci i Srbi, istina, ne u onoj meri u kojoj bi to bilo potrebno, ali su napravljeni značajni pomaci. Priče o razgraničenju, podelama teritorije u glavama su jedino onih koji žive na budžetu, bez obzira na nacionalnost. Oni maštaju o podelama, a mladi ljudi maštaju o odlasku, njih te teme apsolutno ne zanimaju“, kaže nam novinar Radoman Irić, naš neformalni vodič kroz Bujanovac.
Kako bi ilustrovao priču o smanjenim podelama u gradu, Irić nas vodi iz kafića „Levko“, koji je, kako kaže, srpski, nedaleko odatle, na zavejani glavni trg, da bi nam pokazao dva albanska kafića i jedan prekoputa njih, u koji dolaze i Albanci i Srbi.
Ono što, izgleda, ujedinjuje sve je opšta nemaština.
„Ovde se jako loše živi. Jako loše žive i Srbi i Albanci“, opisuje nam Irić ekonomsku situaciju u Bujanovcu. „Prosečne mesečne zarade su među deset poslednjih u Srbiji i zbog svega toga, i mladi Srbi i mladi Albanci ne sekiraju se mnogo ni za svoje sugrađane Srbe, ni za svoje sugrađane Albance. I jedni i drugi maštaju kada će Srbiji okrenuti leđa, kada će otići iz ove zemlje. To im je jedini ideal.“
Jedna autobuska firma iz Preševa svakog dana ima liniju ka Švajcarskoj.
„To treba da vidite, to je puno kao kutija šibica. Kada izađe iz Bujanovca, autobus je toliko pun da ni torbu više ne možeš da staviš u njega“, priča Irić.
Ne postoji tačan podatak koliko građana Bujanovca traži sreću na nekom drugom mestu na svetu, kao što ne postoji ni tačan podatak koliko tačno stanovnika Bujanovac ima.
Poslednji validan popis stanovništva bio je onaj iz 1981, ali ni za njega niko nije spreman da stavi ruku u vatru (tada su počele albanske demonstracije na Kosovu i Metohiji), pa mnogi smatraju da je poslednji validan popis sačinjen deset godina ranije.
Sve popise posle 1981. Albanci su bojkotovali, pa i ovaj poslednji. Umesto popisa, urađena je, u saradnji sa OEBS-om i EU, procena broja stanovnika, oko koje takođe nema saglasja — Srbi tvrde da čine relativnu većinu.
Isto to tvrde i Albanci, pa je nepoznanica oko tačnog broja stanovnika Bujanovca (i opštine koja se po gradu zove) deo mistike koja okružuje grad. U stvari to je, uz broj onih koji plaćaju porez (takođe nepoznat), i jedina mistika koju Bujanovac poseduje.
Posle dvočasovne mećave, centar grada, privremeno opusteo, ponovo se puni ljudima. Nailazimo na grupe mladih, ali ne vidimo zajedno Srbe i Albance. Mnogi odbijaju razgovor, neki uz komentar da ne govore srpski.
„Nauči albanski, pa ćemo razgovarati“, kaže jedan mladić kroz smeh svom drugu na albanskom, pošto je odbio da priča sa nama.
Ipak, čini se da razlozi zbog čega ljudi odbijaju da razgovaraju nisu na nacionalnoj osnovi, jer su nas podjednako odbijali i Srbi i Albanci. Oni koji žele da pričaju, govore sa puno ogorčenosti. Ogorčenosti na vlast, ne neku posebnu, već na vlast kao na opšti pojam, koja je izneverila njihova očekivanja. Ogorčenosti zbog ekonomskog beznađa i zbog toga što, da bi ostvarili kakav-takav kvalitet života, moraju da odlaze daleko od rodnog kraja.
„Ovde ima mnogo problema“, kaže nam Faton Saiti, momak od dvadeset i nešto godina iz Preševa. Radi povremene poslove, sve koje može da nađe. Trenutno je bez posla.
„Ako hoćeš da ideš u školu, nema mnogo opcija. Između nas i Srba nema mnogo komunikacije, ali svi mi koji ovde živimo, živimo loše. Familija mi je u Preševu, ja povremeno radim ovde u Bujanovcu. Ako mi se ukaže šansa da odem negde u Evropu, ja ću otići.“
Iako je uvek spadao u red nerazvijenih područja, Bujanovac je nekada imao industriju. Od nekadašnje „Gumoplastike“, koja se bavila preradom plastičnih masa, industrije nameštaja, duvanske industrije i industrije građevinskog materijala, ostala je samo duvanska industrija koja zapošljava oko stotinak radnika.
Međutim, ne misle svi da je ekonomska situacija jedina kriva za situaciju u Bujanovcu. Tako, prema rečima Martina, Srbina godina približnih kao i Faton, situacija u Bujanovcu je teška zbog dešavanja na Kosovu. Sada je mirno, ali bi moglo da eskalira kada Albanci krenu na sever Kosova.
Odnosi između Srba i Albanaca u samom Bujanovcu su trenutno dobri, dodaje on.
„Oni (Albanci) su sada opušteniji, pošto imaju zaštitu EU i trenutno su jači, ali su mirni i tihi dok ne dođe njihovih pet minuta. Onda se više nećemo poznavati i krenuće po njihovom. Ne družimo se, zašto bismo se družili? Oni imaju svoje kafiće, mi imamo svoje. Niti oni izlaze u naše, niti mi izlazimo u njihove kafiće. Ako se to desi, dolazi do incidenta“, priča nam Martin.
Njegov sugrađanin, Albanac po imenu Dardan, kaže da se u Bujanovcu dobro živi (sudeći po odeći koju nosi, verujemo da on lično nema na šta da se požali), a da oni koji se žale na život u Bujanovcu treba da odu.
„Zašto bih živeo u Srbiji ako me ona maltretira“, dodaje.
„Žandarmerija upada u kuće u šest ujutru, nije vam to pametno. Nije normalno.“
Ipak, kada smo ga pitali da nam kaže zna li za neki konkretan slučaj kada je žandarmerija upadala u albanske kuće u poslednje vreme, nije znao da nam odgovori.
Ivica Petrušević, koji se bavi trgovinom kafom, baš i ne misli da se u Bujanovcu dobro živi.
„Grad bez ekonomije, odlazak mladih, nema budućnosti, ljudi se bore od danas do sutra“, kratko opisuje kako se živi u gradu. „I Albanci i Srbi su u problemu, jedni i drugi napuštaju teritoriju Bujanovca. Vlast ništa nije uradila da se mladi zaposle, žive i rade. Perspektiva jednako nula.“
„Ovde nisu problem Albanci i Srbi, nego ekonomija, kriminal. Organizovani kriminal u kandžama drži i jednu i drugu naciju, sve ostalo je čista laž“, kaže nam Ivica. „Naš problem je naš prazan džep i džaba nam što smo Srbi ili Albanci, kada nemamo nikakvu perspektivu. Svakog stanovnika Preševa i Bujanovca znam, svi su ugroženi i samo razmišljaju kako da pobegnu odavde.“
Napuštajući bujanovačku distopiju prekrivenu snegom, istim auto-putem kojim mnogi stanovnici juga Srbije takođe odlaze, shvatamo jednu stvar. Jednako je teško živeti kao periferija na jugu Srbije i kao periferija na severu Kosova.
Možda upravo zbog toga što Bujanovčani to kristalno dobro znaju, niko od njih se ne interesuje gde će sutra osvanuti — u državi ili u „državi“ i da li će živeti u Bujanovcu ili Bujanovcu, jer će njihovi životi i dalje biti čemerni i teški, ispunjeni jedino ako odu negde daleko.
