Direktan povod za razgovor s Milinovićem, predavačem na Katedri za naoružanje na beogradskom Mašinskom fakultetu, bilo je prošlonedeljno testiranje ruske rakete s bojevom glavom „Avangard“, ali i sve češće najave iz Moskve da će i interkontinentalna raketa „Sarmat“ ući u eksploataciju 2020. godine.
„’Avangard‘ je veliki korak u modernizaciji ruskih nuklearnih snaga. Od tri najveće nuklearne sile na svetu, Amerika i Rusija imaju tzv. ’nuklearnu trijadu‘ — koju čine kopnene, pomorske i vazdušne borbene snage — dok je Kina nema, izgleda čak ni konceptualno, ali se zaista jako trudi da sustigne Vašington i Moskvu. U toj utakmici, SAD su u jednom trenutku, kako se to kaže, ’zakucale‘ — i dobile jednu od najboljih raketa na svetu, čuvenog ’Mirotovorca‘, modifikovanog ’Minitmena‘ sa 4-5 bojevih glava, kojim mogu da, žargonski rečeno, ’počiste‘ sve sa svoje teritorije. Međutim, taktika kojom su protivnike nakon toga grubo ’gurali na more‘, misleći da je ceo svet njihova teritorija, njihova interesna sfera, došla im je glave. Sve što su radili bilo je u skladu s tako nadmenim stavom, i bilo je logično da u jednom trenutku izgube trku u oblasti supersoničnog oružja“, naveo je Milinović.
Amerikanci su, naime, u jednom trenutku počeli da se više, kako kaže naš sagovornik, „zamajavaju“ konstrukcijom supersoničnih aviona, umesto da proizvode rakete i projektile — i tu su napravili taktičku grešku; Rusi su pak na vreme shvatili u kojoj oblasti supersoničnog naoružanja treba napredovati, i da stvari treba raditi korak po korak.
Vrhunac je, kaže on, činjenica da je testiranje sistema „Avangard“ obavljeno u prisustvu delegacije američkih oficira, koja je bila pozvana da bi posvedočila o borbenim kvalitetima novog ruskog naoružanja.
Ovog trenutka ne postoji nijedno oružje koje može da obori projektil tog kompleksa — osim ukoliko Amerikanci ne porade na raketi koja bi to u perspektivi eventualno mogla da izvede, ali najoptimističnije procene govore da bi to moglo da se dogodi najranije 2020. godine.
„Trenutno su najveći problem ogromne manipulacije brojkama, to jest novcem, u američkoj vojnoj industriji; ulaganja u istraživanja prevazilaze normalne okvire, a troškovi nabavke oružja su iznad svakog očekivanja, što se odražava na sredstva dostupna za proizvodnju. S druge strane, ako recimo budu proizveli projektil, ali on bude preveliki i bude predstavljao ozbiljnu pretnju za Moskvu, niko ga neće želeti na svojoj teritoriji!“, kaže Milinović.
Američki pristup je, dodaje naš sagovornik, dosad bio da međunarodne ratove treba voditi raketama — da praktično treba organizovati „međunarodnu borbu projektilima“, koju bi narod mogao da gleda kao prenos, na televiziji — ali to je nešto što Rusija nikada ne bi dozvolila.
„Rusi idu obrnutom taktikom — oni kažu, mi zadržavamo kopnene snage. Nećemo šou. Međutim, na svaki ruski projektil SAD su imale spreman nekakav odgovor, odnosno svaki put kada Rusija izbaci novi model, Vašington bi takođe izbacio novi, i tako se zahuktavala trka u naoružavanju. Najveći problem u razvoju proizvodnje raketnih supersoničnih projektila je Rusiji devedesetih godina napravila Ukrajina, kada se raspao SSSR, ali je Moskva uspela da reši taj problem — proizvodnja je postepeno preseljena u celosti na teritoriju Rusije, i stvari su sada mnogo drugačije. Svim istraživanjima u suštini rukovodi čuveni Zavod (fabrika) za toplotnu tehniku iz Moskve, jedinstvena institucija u svetu“, kaže Milinović za Sputnjik i dodaje da je ta institucija čuvena pre svega po takozvanom „čvrstom raketnom motoru“, ali i raketi „Topolj“, koja se rodila kao „potpuno nova priča Rusije“, kojom je Ukrajina definitivno isključena iz proizvodnog procesa.
Upitan zašto je na paradi u Moskvi ove godine opet prikazan sistem „Topolj“, iako u Rusiji postoji mnogo moderniji sistem „Jars“, Milinović kaže da je razlog to što je „Topolj“ tzv. „raketa-majka“.
„Rusija je na taj način podsetila svet da je njen sistem i dalje operativan, i da iako rakete manjeg dometa polako menjaju starije sisteme koji imaju domet do 13 ili 14 hiljada kilometara, oni neće do daljeg biti penzionisani“, kaže sagovornik Sputnjika.
Rusi su, objašnjava Milinović, u međuvremenu osvojili tehnologiju kompozitnih materijala i „metodom centralnog namotavanja“, a slika i prilika takve situacije je sistem „Rubež“. Tehnologija primenjena u njegovoj izradi obezbeđuje jaku zateznu čvrstoću vlakna, ali važni su i spoljni premazi koji omogućavaju proletanje takvog projektila kroz nuklearni oblak.
„To je redak primer projektila koji može da se aktivira i usred nuklearnog udara, izađe iz tzv. silosa i leti neometano ka cilju čak i kad je sve oko njega sravnjeno sa zemljom“, kaže Milinović. „Može da izdrži temperature do čak 850 stepeni Celzijusa!“
Rusija trenutno ima 12 supersoničnih divizija „spakovanih“ u tri nuklearne armije. Od tih 12 divizija, čak osam je mobilno, na mobilnim lanserima baziranim na beloruskim kamionima „Maz“, ili na ruskom „Kamazu“ — ukoliko se u nekom trenutku Belorusija, kako kaže Milinović, „predomisli“ po pitanju isporuke kamiona Ruskoj Federaciji.
Sve to nas dovodi do zaključka da su sistemi „Avangard“, „Rubež“, kao i ranije pomenuti „Sarmat“ zapravo proizvodno uvezani, kompatibilni kompleksi, kod kojih svaka naredna generacija nadopunjuje prethodnu kvalitetom i operativnošću.
„Rusija 2019. godine definitivno kreće i sa sistemom ’Sarmat‘, a 2020. godine zameniće stare projektile SS-18 i SS-19. Najvažnija odlika ’Sarmata‘ biće što će ponovo imati tzv. ’tečne‘ raktene motore, koji su još uvek nepoznate konstrukcije, ne zna se ni tip goriva koji će koristiti, ali ja očekujem da će biti prava ’čudovišta‘“, kaže Milinović za Sputnjik.
U svetu hipersoničnog naoružanja, dodaje on na kraju, pravi „bogovi“ su zapravo inženjeri i naučnici koji se bave njegovim razvojem.
„Divne su igre koje jedni drugima smeštaju inženjeri s jedne i druge strane. Inženjerski kadar se dobro razume, oni se nadmeću u znanju, jedva čekaju jedni druge da ’zeznu‘ i postignu nešto bolje, i sjajno sarađuju. S druge strane, političari imaju zadatak samo da se mršte“, kaže u šali prof. Milinović.
Dodaje da mu je žao što se u Srbiji svega po desetak studenata na svakoj resornoj katedri zanima za ovu vrstu tematike, a kako kaže, veliki broj te „pametne dece“ posle odlazi u inostranstvo, jer ne žele da rade u neodgovarajućim uslovima, za primanja ispod svakog nivoa u poređenju sa razvijenijim zemljama.
Uz šaljivu opasku Miroslava Lazanskog da supersonične rakete, očigledno, „imaju obline koje su Milinoviću posebno bliske i drage“, upitan kolika je objektivna opasnost za Srbiju u svetu u kom se ubrzava razvoj supersoničnog oružja, Milinović odgovara da se mnogo puta zapitao — da li smo potencijalna „kolateralna šteta“ globalnog nuklearnog sukoba?— ali je smesta, u svom stilu, i odgovorio — „Pa valjda nisu blesavi da se BAŠ ozbiljno zakače!?“
„Iskreno se nadam da od svih raketa o kojima smo razgovarali nijednu, nikada, niko neće u praksi iskoristiti. I želim samo da naglasim — sve ovo što ja radim, sve što pričam, čak i kada zvučim kao neki zaljubljenik u oružje… Treba da znate da je moja ljubav usmerena isključivo ka nauci i tehnologiji, a ne ka ratovanju. Uprkos svemu što pričam, ja uopšte nisam militantan!“, kaže na kraju emisije „Na nišanu“ kroz smeh prof. dr Miroslav Milinović.
Namera Miroslava Lazanskog bila je da poslednjeg ponedeljka u 2018. obraduje slušaoce i gledaoce, i uveliča im novogodišnje slavlje još jednom pričom o, kako to profesor Milinović voli da kaže, „raketama-lepoticama“; sudeći po broju pozitivnih komentara na društvenim mrežama i Sputnjikovom portalu, to mu je, i ovog puta, i te kako pošlo za rukom.
