Hofbauer spada u red najpoznatijih austrijskih intelektualaca. Za sebe kaže da je istoričar, novinar i izdavač. Godinama se bavi problemima Balkana, a knjiga „Eksperiment Kosovo“ zatalasala je evropsku javnost pre deset godina, jer govori o neuspehu Zapada da na teritoriji južne srpske pokrajine uspostavi albansku nezavisnu državu, baš u trenutku kada su zapadne sile promovisale kosovsku nezavisnost.
Hofbauer je napisao i istoriju rusofobije na Zapadu od 15. veka do danas, a poslednja knjiga koju je napisao bavi se migrantima i migracijama.
Kosovski eksperiment, gledano iz današnjeg ugla, prema njegovim rečima, nije uspeo. Radi se o, kako kaže, velikom fijasku formiranja neuspešne države u Evropi.
„Sa vojnom intervencijom od pre dvadeset godina i proglašenjem nezavisnosti od pre deset godina, tom neuspehu data je mogućnost da se legalizuje. Međutim, polovina sveta sledi tu politiku, a druga polovina ne. Čak i u EU postoji podela oko pitanja priznanja kosovske nezavisnosti. Da, to je neuspeh i mislim da i unutar zapadnog sveta možete čuti glasove koji priznaju da je to neuspeh“, kaže on.
Kao primer zapadnog političara koji priznaje grešku, navodi Volfganga Petriča, austrijskog političara koji je ispred EU bio zadužen za pregovore u Rambujeu i kasnijeg visokog predstavnika u BiH.
„On je bio promoter vojne intervencije, ali danas, kada diskutujete sa njim, on ne priznaje otvoreno da je uspostavljanje kosovske državnosti neuspeh. Međutim, u intervjuu, kada mu je pomenut primer Rusije koja je priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, rekao je da je kosovska nezavisnost bila greška“, napominje Hofbauer.
Kako vidite srpsku poziciju povodom kosovskog pitanja? Mnogi kažu da je za Srbiju Kosovo zauvek izgubljeno.
— U najmanju ruku najveći deo Kosova je demografski i kulturno izgubljen za Srbiju. Osim enklava u Metohiji i južno od Ibra, kao i metohijskih crkava i severa Kosova. Međutim, pored toga što je neuspela država, podrška Kosovu puno košta i ne bih preporučio srpskim vlastima da ga preuzmu u ovom trenutku.
Obično se govori da balkanske države nikada nisu vodile nezavisne politike, da su te politike uvek zavisile od ravnoteže velikih sila. Sada neki političari, novinari i analitičari sa Zapada okrivljuju Rusiju za „maligni uticaj“ na Balkanu. Šta mislite o tome?
— U vreme rata u Jugoslaviji 1999 godine Rusija nije imala spoljnu politiku. Bila je izgubljena decenija Borisa Jeljcina, mnogi u Rusiji i drugde danas to prepoznaju. Rusija se sada vratila na svetsku scenu, sa nekim svojim interesima. Možete podržavati te interese ili biti protiv njih. Međutim, činjenica je da je Rusija ponovo na karti sveta i sa tim morate da se pomirite.
Kao rešenje kriza na Balkanu predlaže se iscrtavanje novih granica. Postoji li, prema Vašem mišljenju, opasnost od lančane reakcije u nekim drugim krajevima Evrope ili čak i sveta?
— Takva opasnost uvek postoji, sigurno. Ali ne treba razmišljati samo o takvoj opasnosti, a ne o rešenju konkretnog problema, kada o tome razgovaraju dva glavna aktera… Želim da kažem da nije dobra ideja intervenisati kao kolonijalni gospodar, kao što je to Nemačka uradila svega nekoliko trenutaka pošto su srpski i predstavnici kosovskih Albanaca o toj mogućnosti razgovarali.
Da li se zapadnjačka rusofobija danas promenila u poređenju sa njenim istorijskim korenima?
— Ne postoji konstantna rusofobija na Zapadu. Kada je Rusija jaka, zapadne elite vođene nekim svojim interesima, uz pomoć medija i visokorangiranih političara kreiraju atmosferu rusofobije. Prvi period rusofobije koji analiziram u svojoj knjizi dogodio se u 15. veku, kada je moskovski knez Ivan Treći izbio na Severno more. Tome je postojao otpor među nemačkim državama i u Poljsko-litvanskoj državi. Ta konfrontacija je na Zapadu transformisana uz pomoć političara i učenjaka, na primer na Krakovskom univerzitetu, u rusofobski stav. Ali, recimo u doba Petra Velikog na Zapadu su podržavali proces ruske modernizacije. Čak i ako se osvrnemo na skorašnje vreme, vreme raspada SSSR-a, postojao je pozitivan stav na Zapadu prema Rusiji. Tu postoji i druga stvar. Zapadu se na neki način dopadalo to rastakanje imperije. Kada je Putin došao na vlast, započeo je prvo teritorijalnu konsolidaciju i tada je zapadni kriticizam prema Moskvi ponovo počeo.
Tokom perioda Petra Velikog, Rusija je postala velika sila i rekli ste da su mnogi na Zapadu podržavali rusku modernizaciju. Sada, kada Putin obnavlja Rusiju, na Zapadu nemaju simpatije za tako nešto. U čemu je problem?
— Zapadu je Petar Veliki bio potreban zato što je tada Rusija bila viđena kao drugi front protiv Otomanske imperije. To je bila važna činjenica u to vreme. Danas možete videti nešto slično, kada se Rusija bori protiv islamista. Međutim, ne mogu tačno da objasnim zašto Zapad ne koristi tu priliku, da se sa Rusijom ujedini u tom specifičnom geopolitičkom pitanju. Mislim da se radi o razlici u odnosu na vreme kada je Petar Veliki vladao, jer je danas Zapad podeljen po pitanju borbe protiv islamista. Tu su američki i evropski interesi, a američki interesi su više na strani islamista. Igrali su na kartu islamista 1979. protiv SSSR-a u Avganistanu, isto su ponovili u bosanskom ratu sa podrškom Izetbegoviću i radikalnom islamu. Sada, u Siriji ponovo igraju na kartu islamista i ne dozvoljavaju ujedinjenje sa Rusijom po pitanju radikalnog islama. Uz to, postoji i pozicija najvećeg dela EU, uz izuzetak Velike Britanije. Taj deo Unije, predvođen Nemačkom, zbog ekonomskog interesa nije protiv Rusije. I to je vidljivo u energetskom sektoru, ali i u kulturi. Stav SAD koji je rusofobski, ne sukobljava se samo sa Rusijom, već i sa EU. Evo, recimo pogledajte antiruske sankcije. Možete videti da oko trideset odsto ruskog izvoza ide u EU, a da iz EU u Rusiju ide oko dvadeset odsto evropskog izvoza. Isti podaci vezani za Ameriku su znatno manji. Tako ispada da Amerika sa embargom ništa ne gubi, osim možda nekih velikih korporacija, ali u Evropi postoje mnoge kompanije koje gube. Najviše naravno gube ruske kompanije.
Mislite li da se naš kontinent suočava sa promenama koje bismo mogli da nazovemo dramatičnim?
— Da, rekao bih tako. Događaju se dramatične promene. To možete da vidite u Francuskoj. Prva promena koja se tamo dogodila, jeste da je socijaldemokratiju iz koloseka izbacio jedan čovek koji je došao iz bankarskog sektora. To je već dramatična promena sama po sebi.
Ako mislite na Makrona, on pre sadašnjeg mandata nije uopšte bio u politici, što je čudno za francusku politiku.
— Bio je socijaldemokratski političar nižeg nivoa, ali ono što je bitno, jeste da je izbacio iz koloseka francuske socijaliste. Drugo, on je autokrata. Imamo autokrate i u drugim zemljama, oni nisu ljudi kojima se divim, ali to je politički stav. Sada protestuju sindikati i levičarske stranke, protesti pokazuju da Francuska nije stabilna, što je, kako ste rekli, veoma dramatično. I to može da se dogodi u bilo kojoj zemlji EU u roku od nedelju-dve. Mislim da su ljudi koji vode EU svesni te činjenice, zbog toga se sve više kreću ka autokratskim strukturama.
Kako gledate na srpske aspiracije da se pridruži EU, uprkos stavu Evropske komisije da otvara svega nekoliko poglavlja godišnje?
— Ne mogu da dajem savete srpskim političarima, ali mogu da navedem primere zemalja koje su članice EU i koje su članice evrozone. Srbija je okružena takvim zemljama — Bugarska je članica EU, na Kosovu se koristi evro, Crna Gora koristi evro. Proučite te primere i odlučite kako da nastavite u odnosima sa EU. Unija će verovatno uskoro izgubiti Veliku Britaniju, a kao što smo govorili, desničarske stranke se penju ka moći. Razumem da mora da postoji nekakva komunikacija sa srpske strane, ali rekao bih da ne bi bilo loše da Srbija odškrine vrata kineskoj inicijativi „Jedan pojas, jedan put“. Ne bih igrao samo na jednu kartu, negde između dve karte Srbija možda može da pronađe neku mogućnost za sebe. Srpski političari i srpski građani o tome moraju da odluče.
Vaša poslednja knjiga se bavi migrantima i migracijama. Austrija je odbila da se pridruži Globalnom paktu o migracijama.
— To mogu da razumem, takođe mislim da razlog zbog kojeg je Austrija odbila da se pridruži Paktu nije pravi razlog. Međutim, dobro je što je odbila, zato što Pakt o migracijama definiše migracije kao izvor prosperiteta i blagostanja u globalizovanom svetu.
Angela Merkel je govorila da je za Nemačku dobro da na taj način dobije novu radnu snagu.
— Tako je, a moja definicija je sasvim suprotna. Migracije su vidljiv rezultat sveta nejednakosti. U afričkim zemljama, gde ekonomija zapravo ne postoji, mnogi ljudi nemaju šanse za opstanak, između ostalog i zato što je EU potpisala ugovore o slobodnoj trgovini sa više od 30 afričkih država. Kada ugovor o slobodnoj trgovini potpisuju države nejednake ekonomske snage, profitira ona jača. Poljoprivrednici u afričkim zemljama nemaju šanse da prežive i odlaze u Evropu. Bugarska, Srbija i Rumunija obrazuju doktore i inženjere i hiljade njih odlaze u Nemačku, Švedsku i Austriju. To je nejednaki razvoj. Ako pravite pakt o migracijama, a ne suočavate se sa tim problemima, samo učvršćujete nejednakost. To je kolonijalni tip politike i stoga mislim da je odbijanje pakta o migracijama bilo dobra ideja.
Ali kako rešiti problem migranata? Oni na Evropu gledaju kao na obećanu zemlju. Gde da odu?
— Migracije, u smislu masovnih migracija o kojima pišem i govorim, izbegavaju se miroljubivom politikom, borbom protiv ugovora o slobodnoj trgovini i socijalnom politikom u zemljama odakle migranti potiču.
Da li su migranti komponenta novih struktura za eksploataciju?
— Migranti su prve žrtve te situacije i jesu komponenta te strukture. U prvom trenutku kada ekonomija krene nadole, oni će biti izbačeni iz sistema. Sedamdesetih godina, kada je taj talas migracija zaustavljen, oko 800 000 Turaka se vratilo kućama, jer su izgubili poslove.