Nebojša Kotlajić, novinar spoljnopolitičke rubrike RTS-a, ovim rečima počinje svoju priču o Siriji, iz koje je radio brojne reportaže za Javni servis i koje ća tamo ostati kao dokument. Kadrove koje je snimio Zoran Škrbić nalaze se u arhivi RTS-a, a mnoge slike predratne Sirije više nema ni tamošnja državna televizija pošto je mnogi toga spaljeno u bombardovanju međunarodne koalicije.
U emisiji „Sputnjik intervju“, Kotlajić je više govorio o Siriji kakvu je upoznato pre rata, a da do njega nije došlo, možda bi o ostao i da živi i toj zemlji.
Ističe multikulturalizam koji je funkcionisao besprekorno, toliko da su se praznici kao što su Bajram i Ramazan, Božić i Vaskrs praznovali tako da niko nije radio i svi su slavili.
„Tamo nije bilo bitno ko je koje vere, bitno je da se ljudi slažu i Sirija je bila fantastičan primer upravo tog života i suživota na tom prostoru. To jedinstvo niko nije mogao da razbije dok nisu krenuli da se lome globalni interesi“, rekao je Kotlajić.
Kaže i da te 2010. nije mogao da nasluti šta će se desiti i da u običnom životu nije bilo tenzija u toj meri kako su to prenosili zapadni mediji koji su satanizovali Siriju.
„Kada spojite tenzije i kritičnu masu onda to mora da eksplodira“, rekao je Kotlajić.
Ističe kulturne i civilizacijske tekovine nastale u Siriji. Podseća da je je to zemlja u kojoj je nastao prvi alfabet na svetu, ugarit, prvo klinasto pismo…
„Hrišćanstvo je počelo da se širi iz Sirije ka zapadu tamo je i Salve prihvatio hrišćanstvo i postao je Pavle. Njega su hrišćani spasili tako što su mu spustili uže niz jednu hrišćansku bogomolju da ga ne bi ubili rimski vojnici“, objašnjava Kotlajić.
Kada se govori o hrišćanstvu u Siriji, kaže da je interesantna priče o Svetoj Tekli. Bila je ćerka jednog rimskog legionara i prihvatila je novo učenje hrišćanstva. Pošto je znala da je otac protiv te odluke, pobegla je od kuće a otac je poslao rimske Legije da je nađu i da je ubiju. Ona je bežala i našla se ispred planine Kalamon i onda se pomolila Bogu. Legenda kaže da se planina raspukla i otvorila put dug dug dva kilometra do jednog mesta.
„I dan-danas je to mesto koje posećuju i hrišćani i muslimani. Dakle, Sveta Tekla je išla tom stazom došla je do jedne prostorije u steni i tu je živela 80 i nešto godina. Kažu da joj je Bog podario čarobnu vodu kojem su se lečile tadašnje bolesti. Lečila je i hrišćane i muslimane tako da je i dan-danas poznato mesto Malula gde odlaze svi vernici“, ispričao nam je Kotlajić.
Naš sagovornik je putovao po celoj Siriji, a ono što je zajedničko svima jeste gostoprimstvo. Kaže da je tu našao sličnost sa srpskim seljakom kada mu neko dođe u goste a on izvadi sve najbolje što ima u kući da ga počasti, nije važno šta će njemu da ostane.
„Takvi su vam Sirijci“, kaže i dodaje da bliskost mentaliteta Srbina s Balkana i Sirijca s Bliskog istoka jeste u onome što nose u srcu i duši i dodaje da malo ljudi zna da se glava Jovana Krstitelja nalazi u Omajada džamiji u Damasku, i nju poštuju i muslimani i hrišćani.
„Oni se prema svakom takvom delu nečije religije odnose kao da je njihova i poštuju je", ukazuje Kotlajić.
Sada, kada su mnoge bogomolje srušene svi zajedno učestvuju u obnovi, a to je zemlja, napominje Kotlajić u kojoj živi 90 odsto muslimana, osam odsto hrišćana i dva odsto ostali.
