Ubrzo je stigao odgovor iz Rusije u vidu podrške Gadafijevom sinu, a zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Mihail Bogdanov rekao je da zvanična Moskva smatra da nikome ne treba uskraćivati pravo da učestvuje na predsedničkim izborima u Libiji, te da i sin bivšeg libijskog lidera, kao i svi ostali, treba da budu sastavni deo političkog procesa.
Bogdanov je objasnio i da je, istorijski gledano, društvo u Libiji plemenskog tipa, odnosno veliki značaj ima pozicija različitih grupacija, samim tim bi svi oni trebalo da budu sastavni deo ukupnog političkog procesa uz učešće i drugih političkih partija koje se nalaze u Tobruku, Tripoliju i Misratiju.
Postavlja se pitanje otkud Gadafijev sin na političkoj sceni Libije, imajući u vidu da je bio osuđen nakon što mu je otac svrgnut sa vlasti, te da je četiri godine bio pod represijama, a da je potom amnestiran.
Stručnjak za Bliski istok Jurij Zinjin za Sputnjik objašnjava da je još nejasno kakvu ulogu on trenutno igra u Libiji, imajući u vidu okolnosti u kojima se našao nakon državnog prevrata u Libiji 2011. godine, ali svakako je jasno da on sada nema vodeću ulogu, te da nije centralna politička figura.
Štaviše, osim vojnih grupa koje se među sobom bore za vlast, nije jasno ko od pojedinaca u Libiji igra neku bitnu ulogu u političkom smislu. Bilo kako bilo, jedna stvar je sigurna, tvrdi Zinjin, a to je da mladi Gadafi ima program kojim želi da postigne ujedinjenje zemlje, a ima i svoje pristalice koje su se oko njega okupile.
„Mislim da je njegov program prilično objektivan, odnosno da u njemu nema ničeg revolucionarnog. Ruska diplomatija smatra da se njegov program poklapa sa onim što UN predviđaju za Libiju. To je bitno jer su upravo UN posrednik između brojnih zavađenih grupacija u ratom razorenoj Libiji. Stoga i Moskva smatra da mladi Gadafi može da odigra pozitivnu ulogu“, tvrdi Zinjin.
Upitan šta je navelo Moskvu da podrži Gadafijevog sina, budući da je do sada u velikoj meri podržavala Halifa Haftera, maršala koji komanduje Nacionalnom armijom Libije, čije je sedište na istoku zemlje, Zinjin kaže da je to dokaz iskusne diplomatije sa ciljem da se održava kontakt sa brojnim igračima — i sa onima sa istoka, i sa onima u Tripoliju, koji važe za „prozapadnu“ opciju.
Međutim, najveći problem je u tome što je situacija u Libiji poprilično haotična, dok su građani te zemlje izuzetno nezadovoljni stanjem u državi, ocenjuje Zinjin. Radi se o tome da određene snage zaista pokušavaju da rade na organizovanju različitih susreta, što u Libiji, što van zemlje.
„Predstavnici svih strana, po pravilu, na tim sastancima govore da su spremni da pomognu državi. Međutim, oni su samo jaki su na rečima, jer kada se dođe do dela, onda postaje problematično. Ako se uzmu u obzir izbori, oni jesu zaista preko potrebni, jer su strukture, koje su ranije bile postavljene na određene funkcije, odavno izgubile svoj legitimitet, s obzirom da je mnogo vremena od tada prošlo. A kako održati izbore ako nema ustava i ako nema izbornog zakona?“, pita se Zinjin.
Navodi i da je veliki problem to što Libijci ne mogu da se dogovore o političkim instrumentima koji su ključni za održavanje izbora. Politički akteri se sastaju, pregovaraju, ali dogovora nema, baš kao ni konkretnih koraka i odluka. Država je veoma podeljena i održavanje izbora u takvim uslovima gde postoje nekontrolisane naoružane jedinice je zaista problematično, dodaje Zinjin.
On podseća i da su UN u više navrata, počevši od 2015. godine, sugerisale da bi trebalo održati izbore u Libiji, ali su sa tim procesom odugovlačile i u najvećoj meri se preorijentisale na mirovne operacije.
„Pominjali su i da bi izbori mogli biti održani na proleće ove godine, pa onda ove zime, a sada pominju sledeću godinu. Svedoci smo vrlo čudne situacije gde UN navodno zakazuju izbore i pripremaju čitav taj proces, a u realnosti — izbora nema“, zaključuje Zinjin.