Treba napomenuti da su bliski odnosi Vašingtona i Tel Aviva, odnosno Jerusalima, donekle zahladneli još za vreme bivšeg predsednika Baraka Obame. On i izraelski premijer Benjamin Netanijahu otvoreno se nisu podnosili, navodi autor.
Tom konfliktu su pre svega kumovale razmirice oko pristupa Iranu, odnosno izraelsko protivljenje nuklearnom sporazumu s Iranom, ali i duboke ideološke razlike između levo-liberalnog Obame i konzervativnog Netanijahua.
Međutim, kada je Obamu u Beloj kući zamenio Donald Tramp, između SAD i Izraela ponovo je procvetala ljubav.
Tramp je ispunio svoje predizborno obećanje da će preseliti američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i tako konkretno potvrditi da priznaje taj grad kao „večnu i nedeljivu“ prestonicu Izraela, na čemu vlasti te zemlje insistiraju.
Na glasanju u UN o rezoluciji kojom se osuđuje američko priznanje Jerusalima kao izraelske prestonice, u decembru prošle godine, SAD su praktično ostale same protiv sveta. Čak 125 zemalja-članica glasalo je za rezoluciju koja od predsednika SAD Donalda Trampa traži da povuče svoju odluku, dok je protiv rezolucije glasalo samo 9 zemalja, uključujući mikrodržave kao što su Maršalova ostrva, Nauru i Palau. Suzdržane su, doduše, bile 32 zemlje, koje nisu htele da se zamere ni jednoj ni drugoj strani. Među njima je bila i Hrvatska.
Potom su došli na red američki avioni F-16, koje je izraelska vojska, nakon što ih je koristila tridesetak godina, prodala Hrvatskoj — ili bar pokušala da ih proda. Kako se sada pokazalo, Amerikanci na to ne gledaju nimalo blagonaklono.
Američka ambasada u Jerusalimu, podrška izraelskoj odbrani granice uz primenu ubojite sile i odustajanje od nuklearnog sporazuma s Iranom su jedno, ali za trgovca kao što je Tramp, zarada je ipak nešto drugo. A Izrael je na teži način morao da nauči lekciju da Tramp nikome ne oprašta ako zaključi da želi da ga prevesla — ako želi, na primer, da mu ugrabi posao s avionima vredan stotine miliona dolara, i to, da stvar bude gora, s američkim avionima, navodi „Indeks“.
Tu očigledno nije pomogla ni poseta američkog ministra obrane Džejmsa Matisa.
Dok je u Zagrebu hvalio Hrvatsku kao saveznicu NATO-a i „strateško partnerstvo“, prema pisanju američkog portala „Aksios“ i izraelskim izvorima na koje se poziva, upravo je Matis blokirao ceo posao. Tako je bar državni sekretar Majk Pompeo uveravao Netanijahua.
„Na kraju se od američkog ambasadora saznalo da Izraelci moraju da prihvate naše tehničke zahteve i kada se to učini, možemo da krenemo dalje i prodaja aviona biće odobrena. Koji su to tehnički zahtevi? Po svemu sudeći, da se iz aviona F-16 izvadi dodatna elektronska oprema koju su Izraelci ugradili i da se vrate, koliko je to nakon 30 godina moguće, u prvobitno stanje. Naime, ovo je uslov da ’Lokid Martin‘, kao originalni proizvođač i intelektualni vlasnik F-16, da dozvolu za zahvat produženja njihovog životnog veka i garanciju za to. A bez toga ne samo da nema garancije nego avioni ne mogu biti ni kompatibilni s NATO-om jer Izrael nije članica NATO-a“, navodi se u tekstu.
Osim što je pitanje je li sve uopšte više izvodljivo, ne zna se ni da li bi to Izraelcima bilo isplativo, s obzirom na to da bi sami morali da plate troškove prepravki na ostarelim avionima. Stoga je i konačna kupoprodaja izraelskih aviona Hrvatskoj sve samo ne izvesna.
Zašto se američka administracija s Trampom na čelu tako žestoko usprotivila ovom poslu — pogotovo s obzirom na to da se, u poređenju s američkom prodajom oružja Saudijcima i drugima, radi o prilično skromnom iznosu?
Jedan deo odgovora sigurno leži u tome što je, kako je vojni analitičar Igor Tabak objasnio za „Indeks“, ovo prvi put da jedna zemlja pokušava da proda polovne i drastično modifikovane avione druge zemlje trećoj. Pogotovo kada ta prerada ne zadovoljava specifikacije vojnog saveza kojoj druga i treća zemlja pripadaju, i kada je i ta druga zemlja nudila iste avione na prodaju — ali nove, ne polovne i prerađene.
Ali drugi deo odgovora verovatno leži u tome da je Trampovo glavno političko načelo „Amerika na prvom mestu“, a glavni strah kojim raspaljuje svoju biračku bazu onaj od toga da svet želi — i uspeva — da „odere“ Ameriku, a da mu Amerika to naivno dopušta.
„I tako je maloj i uglavnom marginalnoj Hrvatskoj uspelo da posvađa ova dva nepokolebljiva saveznika. Ne bi trebalo da zbog toga budemo srećni, ali po svemu sudeći, trebalo bi da budemo zahvalni SAD ako nas, makar iz vlastitog interesa, izvuku iz ovog po mnogo čemu rizičnog, štetnog i preskupog dila — čiji bi ukupni trošak mogao daleko premašiti onaj koji nam je vlada iznela“, zaključuje se u tekstu.
