Istorijske činjenice, prema Reljićevom mišljenju, ne mogu se reinterpretirati sa stanovišta današnjih potreba. Osnivanje Jugoslavije, odnosno Kraljevine SHS, 1. decembra 1918. bio je istorijski događaj koji se desio u geopolitičkim okolnostima raspada Austrougarske i na osnovu tada proklamovanog prava naroda na samoopredeljenje. U tom kontekstu nastala je Jugoslavija, kaže Reljić.
„Ona je imala različite osnove. Jedna od njih bila je da su Južni Sloveni imali potrebu da se ujedine, i mislim da to nije problematično. Problemi su nastali kada je do ujedinjenja došlo i kada je došlo do shvatanja šta ko od njih podrazumeva pod ujedinjenjem. Po mom mišljenju, to je bila normalna istorijska potreba. Da sa današnje tačke gledišta, našim dedovima objašnjavamo da su napravili katastrofalnu grešku, deluje mi krajnje neozbiljno“, smatra Reljić.
Jugoslaviju treba posmatrati kao deo novije istorije, iz čega bi trebalo, kako kaže, izvlačiti pouke. Odnos prema Jugoslaviji bi trebalo da bude uravnotežen.
Jugoslovenska ideja starija je od jugoslovenske države, a srpska vlada se za tu opciju nije opredelila na kraju, već na početku Prvog svetskog rata, objašnjava Miletić.
Oponenata jugoslovenske ideje danas ima na svim stranama, dodaje on.
„Ako posmatramo jugoslovensku državu, koja je trajala, sa prekidima, do 1991, makar sa naučne tačke gledišta bi je trebalo posmatrati kao jedno veliko iskustvo. To iskustvo ima različite dimenzije. Prvo, Jugoslavija je bila zaista originalna država u Evropi. Ona je bukvalno spajala civilizacije, katoličku, pravoslavnu i islamsku, i Srbi su iz toga mogli da izvuku neku vrstu oplemenjivanja, prožimanja ideja, iskustva, upoznavanja krajeva. Da ne govorimo o činjenici da su svi Srbi jedino na taj način mogli da se okupe u jednoj državi“, kaže Miletić.
Sa druge strane, postoje i negativna iskustva, kao što je brutalno razbijanje Jugoslavije 1941, kao i raspad zemlje devedesetih godina.
„To su užasna iskustva. Ta iskustva nisu bila takva da je genocid počinio neko sa strane, nego su to radila braća. Konstitutivni elementi koji su činili Jugoslaviju, Hrvati u Drugom svetskom ratu, a posle 1991. imamo proterivanje oko 200.000 Srba. To su užasna iskustva, vrlo teška, vrlo čemerna, vrlo gorka, i u srpskom narodu ta iskustva doživljena su kao iskustvo izdaje“, kaže Miletić.
Govoreći o samoupravljanju kao tekovini socijalističke Jugoslavije, Reljić napominje da zapadni ekonomisti i politički mislioci smatraju da nema demokratije bez ekonomske demokratije. On samoupravljanje posmatra kao pokušaj uvođenja upravo ekonomske demokratije.
Pogrešno je, prema Miletićevom mišljenju, krivicu za raspad Jugoslavije prebacivati na srpski narod, jer antijugosolovenstvo nije ukorenjeno kod Srba.
„Tačno je da su Srbi iz Srbije imali manje osećaja za Jugoslaviju, ali nismo je doživljavali kao stranu, već kao svoju zemlju. I zato se srpskom narodu ne sme prebacivati uticaj na raspad zemlje. Srpski narod nije bio za raspad Jugoslavije ni 1941, ni 1991.“, kaže Miletić.
Činjenica je da su srpski partneri bili za raspad zemlje, nastavlja on i dodaje da je Jugoslavija, i prva i druga, imala svoje unutrašnje probleme i loše strane.
