— Jedini recept kako se to može napraviti jeste uvažavanje i tolerancija prema različitostima. Ali u evropskom svetu toga nema. Pre dve godine sam bio u Sankt Peterburgu. Imao sam utisak da se nalazim u potpuno običnom evropskom gradu, na primer u Parizu. Uopšte, kada dolazim u Rusiju, nemam utisak da sam se našao u nekakvom drugom svetu, ali bio sam i u Japanu i u Kini. Na primer, stojite u Pekingu. Razlika je ogromna. Samo sasvim beslovesan čovek ne bi primetio velike kulturne razlike. I samo bi takav mogao reći: „Mi drugačije razumemo ljudska prava, što znači da to što vi radite, to je nepravilno. Mi jedemo hamburgere, a vi pirinač. Znači, vi ste budale“.
Normalno je da kažem: „Imate potpuno jedinstvenu kulturu, tradiciju. Ne bi trebalo da ocenjujem vaše poglede na svet iz sopstvene perspektive. Pošto sam ja gost, ja moram da uvažavam vaša pravila“. To je moj pogled i moj odnos prema multikulturalizmu.
Uopšte, kako Vama deluje aktuelni trend multikulturalizma?
— Generalno, mislim da su određene nacionalne kulture u Evropi toliko jedinstvene da nikakav multikulturaalizam koji je danas tako popularan u Evropi nema šanse da preživi. I uz sve tehnologije i komunikacije, internet, ipak se suština nije promenila. Mi smo Česi, oni su Kinezi, tamo su Rusi, a evo ovde Nemci… Taj kulturni multiprostor ne bi trebalo tek tako sjediniti, pomešati, niti to može da se uradi posredstvom bilo kakve direktive EU, ili na primer ukazom ruskom predsednika.
Snimate psihološki triler o mladiću koji zadobija poverenje starije žene. Zašto je, po Vašem mišljenju, ova tema aktuelna?
— To je za mene važna tema… savremeno društvo i mladost imaju tendenciju da zapostavljaju stare i ovu temu guraju u drugi plan. Mladi jednostavno ne žele da vide starost, ona im smeta, ona ih zadržava. Baka se razboli, a mi ne želimo više o njoj da se brinemo, jer ako bismo se starali o njoj, ne bismo više imali vremena da živimo veselo i lagodno, da putujemo. A šta ćemo sa bakicom? Dajte da je odvedemo u neki dom i skinemo brigu sa leđa. U savremenom svetu ljudi se pre svega orijentišu na sebe i svoje „ja, ja, ja“, na svoje potrebe. Ja i moja sloboda. Ali sloboda ima svoju određenu granicu. Sloboda ne bi bila sloboda da u njoj nije sadržana i neka nesloboda u vidu nekog naređenja, pravila. I sam Bog ograničava našu slobodu kada govori „ne kradi, ne ubij, ne budi grub prema roditeljima“.
Ne govorim da svi moramo biti religiozni i ići u crkvu, već govorim o korenima na kojima rastemo i na te korene ne bismo smeli da zaboravimo, ni vi ni mi. Posebno danas u zapadnom svetu, gde vlada politička korektnost, gde mi, kao, ne bismo smeli da uvredimo ove ili one, niti da kažemo ništa loše na račun manjina. Zamislite, pa mi se danas plašimo da kažemo reč „Božić“, jer je to hrišćanski praznik, jer bismo time možda uvredili Jevreje koji pak imaju svoju Hanuku, i uopšte kako ne bismo uvredili nereligiozne. Zato se sada Božić naziva „zimskim praznikom“. Čini mi se da je to najava raspada civilizacije.
Opet se pretvaramo da ne verujemo u Boga i da nema Božića. Ali evo, ja sam u zemlji gde stih nacionalne himne kaže „čuvana Bogom rodna zemlja“. To znači da čak i ako sami ne verujete u Boga, ipak postoji čvrsti koren kojeg se nikako ne bi valjalo odreći. Istovremeno, to se dešava sa procesom samoubistva Zapadne Evrope koja sama seče svoje korene. I smatram da je to fatalna greška.
