Odgovore na ta pitanja za Sputnjik je dao srpski akademik i istoričar prof. dr Ljubodrag Dimić.
Rusija je vratila status velesile, uzdigla se ekonomski, vojno i u svakom pogledu. S druge strane, na Zapadu se uporno širi antiruska histerija, a Rusiju predstavljaju kao agresora i optužuju je za sva zla ovog sveta. Gde vi vidite Rusiju danas u toj međunarodnoj areni i na geopolitičkoj sceni?
— Vidite, kad u jednom takvom složenom pitanju koje ste postavili razmišlja istoričar, odmah dolazi do zaključka da tu nema lakog odgovora. Ali, istorija nas uči da se Rusija uvek na Balkanu dokazivala kao velika sila. U vremenu koje ja pamtim, Rusija je potisnuta sa Balkana. Rusija je potisnuta nekoliko stotina kilometara na istok, i ne može i nije mogla da brine o interesima balkanskih naroda koji su joj bliski na način kako bi to radila da je ostala početkom devedesetih godina u Evropi i da nije potisnuta. Ona se sada vraća, čini mi se, na pametniji način nego što je to bilo u 20. veku. Ona je manje prisutna ideološki, a više kao vojna i ekonomska sila. Kao takva, ona nesumnjivo ima svoju poziciju u novoj Evropi, ma koliko se Evropa trudila da se distancira od nje i da je ne primećuje. Ona će se za mnogo šta pitati u budućnosti, pita se već sada. Zajedno sa nekim drugim državama, pre svega Kinom koja je stiže ekonomski, politički i vojno, Rusija svakako ruši jedan unipolarni svet koji još uvek živi, ali ostaci te unipolarnosti su na izmaku i nesumnjivo je da će se u toj nekoj drugačijoj konstalaciji u Evropi i svetu pitati svakom godinom sve više. Na nju se i na njenog lidera mora računati u svim kalkulacijama koje se u budućnosti tiču i Balkana. Moje mišljenje je da su velike sile koje odlučuju o sudbini malih naroda na Balkanu toga svesne. Razmišljao sam o tome gde je tu mesto srpskog naroda. Znate kako se kaže, na jednoj livadi gde se slonovi tuku, tu trava ne raste. Mali narodi su metaforično ta trava i nesumnjivo da je to dugo putovanje Srbije, srpske elite, srpskog naroda, srpske države između Istoka i Zapada, opredeljivanje da li Vizantija ili Rim, da li Zapad ili Istok. To opredeljivanje nesumnjivo vodi ka nekom iskustvu koje bi možda bilo — ne Zapad ili Istok, nego Zapad i Istok.
Ali, Zapad često vrši pritisak na nas i traži da se opredelimo…
— To čini velika sila koja je na izmaku… Bilo je perioda kada je i Rusija to činila. Mislim da je to pitanje neprikladno, pogotovo ako se upućuje srpskom narodu. On se neće opredeliti kako želi da čuje onaj ko mu postavlja pitanje. Nesumnjivo je da se danas oaza koja štiti neke interese srpskog naroda nalazi na Istoku. Zapad će morati da padne da bi sagledao svoje greške na nekom prostoru, kao što je u jednom vremenu komunizam morao da bude poražen da bi shvatio kakve je sve propuste činio na nekom prostoru ili jednom narodu koji mu je bio prirodno naklonjen… Prema tome, ta saznanja će biti gorka za Zapad, jer neće izgubiti samo Balkan i Srbiju, već će izgubiti osećaj da je velika sila i izgubiće osećaj da vodi pravednu politiku. Izgubiće poverenje masa koje misle da je bombardovanje bilo pravedno, da je nesreća počela sa Miloševićem, bez razumevanja da istorijski procesi dugog trajanja određuju sudbinu naroda na jednom prostoru.
Kažete, Zapad će morati da padne, a reklo bi se da je taj proces već počeo…
— Taj proces je počeo, pitanje je samo koliko će trajati. Jer mi moramo da budemo svesni da velike imperije nekad traju po 200 godina, ali znajući istoriju takođe smo svesni da se vreme trajanja velikih imperija smanjuje. Kada je Zapad u pitanju, on je prokockao svoje zlatno doba, u svakom smislu — i ekonomskom, i političkom i moralnom. Čim izgubite moral, čim jedna civilizacija izgubi tu moralnu dimenziju, ona pada, pitanje je samo koliko će da se tetura… Ima američkih mislilaca koji smatraju da je to još 15 godina, da će doći nova civilizacija, i to ne ova evropska, koja će izmeniti svoj lik pod pritiskom migracija i verskog mešanja, nego da će doći s one strane okeana, da je treba tražiti u Šangaju. Postoji jedna briljantna knjiga jednog od savetnika Miterana koja se zove „Istorija budućnosti“, koja govori o nekih osam-devet etapa kako se civilizacija sa Istoka širila ka Evropi, pa ka Americi da bi sad sa one američke zapadne obale išla ka nečemu što je taj mnogoljudni prostor Azije, prostor koji vlada i kompjuterskim čipovima i ima veliki natalitet. To su dva ključna elementa koji omogućavaju budućnost pojedinim državama i narodima.
U jednom delu srpskog društva tradicionalno se smatra da je Rusija dužna da pomogne Srbiji u svakoj situaciji i može se reći da ona to zaista i čini u međunarodnim institucijama — stavila je veto na britansku rezoluciju o Srebrenici i time sprečila da nas proglase genocidnim narodom, štiti naš teritorijalni integritet kada je u pitanju Kosovo i Metohija i pomaže nam u čitavom nizu drugih pitanja… Šta mislite, da li možemo takvu pomoć očekivati i ubuduće?
— Mislim da je malim narodima kao što je srpski dovoljno dati nadu i podršku da taj narod krene svojim putem. Rusija nam može pomoći tehnološki, može nas na neki način braniti u međunarodnoj zajednici svojim stavovima, ali tek kada bude ubeđena ili ako je ubedimo da je politika koju vodimo politika koja se uklapa u interese Rusije. I ono što je veština političara koji pripadaju malim narodima, to je da svoje interese uklopite u interese velikih sila. Ukoliko Srbija u budućnosti uklopi svoje interese u interese Rusije, onda će imati njenu pomoć. Ukoliko uklopi svoje interese u interese Zapada, imaće pomoć Zapada, ali ta pomoć uvek ima iza sebe neku kalkulaciju. Moraće, recimo, da bude antiruski raspoložena i da vodi politiku protiv Rusije. Da li Srbija sa iskustvom koje ima u 20. veku i svim prethodnim vekovima može na to da pristane?! Pa, naravno da ne može, i ne samo da ne može nego ni ne treba.
Rekli ste šta Zapad očekuje od nas, a šta od nas očekuje Rusija?
— Mislim da Rusija očekuje da samo realno i racionalno sagledamo i svoju i rusku budućnost i mislim da je sasvim normalno za veliku silu da očekuje da svoje interese uklopimo u interese Rusije na Balkanu. To je veština uraditi, ali ako se to uradi onda ćemo imati podršku. Imaćemo podršku koja je i veća nego ova danas. Danas je podrška takva da obezbeđuje miran san. Da ne strepimo od nekih scenarija koji su do juče bili u opticaju, a koji danas, svakako, više ne mogu da prođu. Još nešto što je vrlo važno, narodi žive od toga koliko poštuju sami sebe i to političari nikad ne treba da zaborave. Ako izgubite samopoštovanje, izgubićete i poštovanje drugih. Niko ne voli poltrone, niko ne voli ulizice — prema njima se na najgori način odnosi čak i onda kad ih pomaže. Znate, psu se uvek baci koska na ledinu. Prema tome imati poštovanje prema sebi, imati racionalnu predstavu o tome gde hoćemo, kako hoćemo i da li možemo je preduslov da vas drugi dobro razumeju i da nas drugi koji su nam blagonakloni, a koji imaju svoje interese u tim našim stavovima, podrže.
Uprkos sankcijama i raznim pritiscima sa kojima se suočava, Rusija je danas razvijena, moderna, napredna zemlja — vojno, ekonomski, politički. Šta mi možemo da naučimo ili „prepišemo“ od Rusije?
— Istorija i srpskog i ruskog naroda je takva i tolika da se iz nje zaista može učiti. To su narodi koji proizvode istoriju u velikim količinama. Ali, istoriju nije dovoljno samo proizvoditi, potrebno je istoriju promišljati, potrebno je iz istorije izvlačiti neke zaključke, potrebno je istoriju učiti. Da bismo učili od Rusa, mi moramo dobro da poznajemo rusku istoriju, ruski narod, ruske običaje, rusku kulturu, rusku književnost, rusko pozorište, ruski balet. U veku diskontinuiteta, mi mislimo da nešto znamo, ali su naša znanja mnogo skromnija… To važi i za Rusiju. Kao velika sila, Rusija politiku vodi na desetine kanala. Ali taj jedan koji vodi ka Srbiji trebalo bi i Rusija da prouči.
Predsednika Rusije Vladimira Putina Zapad danas satanizuje, dok ga drugi smatraju najvećim državnikom današnjice. Prema vašem mišljenju, kakvo mesto će on zauzeti u svetskoj istoriji?
— Vladimir Putin pripada malobrojnom krugu političara koji su gromade u svetskoj istoriji. Kad uzmete jednu gromadu i počnete da je raščlanjujete, što će raditi generacije i generacije istoričara, naravno da će tu biti i nečega što vam se ne dopada i nečega što je greška, ali ako 51 odsto bude onog dobrog i kvalitetnog, što je on nesumnjivo uradio za ruski narod, a onda posredno i za mnoge druge evropske i svetske narode, on će biti više nego pozitivno vrednovan kao istorijska figura, kao istorijski fenomen, kao pojava koja je promenila tokove kojima je krenula istorija. Kad krene jednim tokom istorija Rusije kao velike sile, onda i svetska istorija ide u nekom drugom pravcu. Putin je nešto zaustavio, nešto novo otpočeo, ponudio perspektivu ruskom narodu… Današnja Rusija ima perspektivu, a tu perspektivu nije otvorio Boris Jeljcin, ona je vezana za Putina, za Medvedeva i za jednu mlađu generaciju političara, ali političara sa ozbiljnim iskustvom. I još nešto što je važno i za Srbiju i za Rusiju — ima državu u koju veruju njeni narodi, prema kojoj osećaju jaku emociju. Pet elemenata — sila, zakon, moderna birokratija, perspektiva i osećaj pripadnosti jednoj državi — čini da Rusija svakako ima perspektivu i to, čini mi se, veoma svetlu, a samim tim i svi oni narodi koji na neki način s tim narodom i tom državom održavaju dobre, pristojne, prijateljske i racionalne odnose.
A tu je i Srbija?
— Srbija je svakako tu, ili bih ja voleo da bude u tom krugu.
