Ovo je radnja novog romana, detektivsko-političkog trilera istoričara i pisca Nemanje Starovića „Podeljeni grad“. Dešava se u 2018, na stotu godišnjicu prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, a govori o borbi obaveštajnih službi sa političarima i kriminalcima, informatičkim stručnjacima, navijačima i narkomanima, o ljudskom dostojanstvu i manama, patriotizmu i izdaji, hrabrosti i konformizmu, dovitljivosti i obmanama, ucenama, malom čoveku koji sticajem okolnosti postaje značajan i čini velika dela.
Starović za Sputnjik kaže da smo se nedovoljno u književnosti bavili NATO agresijom na Srbiju i Crnu Goru i da mu je bilo izuzetno važno da se udalji od klasičnog pristupa. „Kroz istorijski kontrafaktualni esej hteo sam da istražim kako bi izgledalo da su se događaji 1999. godine odvijali nešto drugačije, da je agresija potrajala duže, da je okončana kopnenom invazijom i da je usledilo otcepljenje većeg dela Vojvodine od Srbije“, objašnjava autor.
„Želeo sam da se u ’Podeljenom gradu‘ poigram sa žanrom alternativne istorije, koji je prilično popularan u svetu u poslednje vreme u literaturi, ali i u TV serijama i filmovima. Taj žanr je pre svega književni i oslanja se na sve popularniju disciplinu, kontrafaktualnu istoriju, čime se, u principu, istoričari ne bi smeli baviti, ali istražujući na taj način možemo doći do boljih zaključaka o onome što se zaista desilo. Ljudi ne vide stvarnu vrednost nečega dok to ne izgube“, kaže Starović.
Inspiraciju za određene likove našao je u realnom životu, ali nije u potpunosti oslikavao stvarne osobe. Glavni lik romana, sitan švercer Boškan, upada u mrežu obaveštajnih službi NATO-a i Srbije, a sve u okvirima nedovršenog društva u kom traje dugogodišnja borba za uticaj Zapada i Rusije, Srbije i Vojvodine — za prevlast i teritoriju, uz korišćenje klasičnih špijuna, savremenih tehničkih sredstava, šifri, medija, spinovanja i gerilskih akcija.
Radnja nije slučajno smeštena u Novi Sad sto godina od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, ona treba da nas podseti na značaj i veličinu tog istorijskog događaja. „Verujem da je prisajedinjenje Vojvodine iz 1918. godine trajna tekovina“, kaže Nemanja Starović.
„Verujem i da sada ne postoje sagledive okolnosti koje mogu nešto tako da relativizuju, za razliku od svega ostalog, pa čak i od prisajedinjenja Kraljevine Crne Gore, da ne govorim o drugim, zapadnim ’prečanskim‘ krajevima. Često postoji taj bauk separatizma, ali ako svedemo to na političku ravan, ne postoji nijedan poslanik vojvođanskog parlamenta, a niko ni od 250 članova Narodne skupštine se ne zalaže za otcepljenje severne srpske pokrajine, tako da su ti procesi, na sreću, ipak ireverzibilni“, kaže on.
Starovićev prvenac ’Sa druge strane‘ takođe je priča o Novom Sadu koja se dešava u zamršenom čvoru vremena, u paralelnoj dimenziji. „Kažu da bi pisac trebalo da piše ono što najbolje poznaje, shvatio sam da treba da dam neku vrstu omaža svom gradu“, govori nam autor.
„Želja mi je da ova dva romana jednog dana budu deo trilogije koja će biti posvećena mom rodnom gradu. Dobio sam brojne komentare da je knjiga zapravo gotov scenario za film ili televizijsku seriju, što je svakako posledica tehnike pisanja koja se u velikoj meri poklapa sa televizijskim i filmskim scenarijima, kroz mnogo kratkih rezova i scena. Nadam se da će inspirisati i nekog iz televizijske ili filmske industrije“, kaže pisac ovog zanimljivog alternativno-istorijskog romana.
Sjajan zaplet i uzbudljiva radnja, kratki, gotovo filmski dijalozi, čitaoca Starovićevog romana pretvaraju u detektiva, a rasplet mu ostavlja mogućnost da na kraju i sam postane pisac ili režiser. Književno delo nastavlja svoj život i nakon što je pisac odložio pero.
