Goldštajnovo delo je objavila izdavačka kuća „Fraktura“, a prema rečima izdavača Seida Serdarevića, autor na oko hiljadu stranica monografije donosi obilje arhivske građe, ali i priče konkretnih ljudi — čuvara i žrtava toga logora. Serdarević je ocenio i da Goldštajn jasno odgovara na revizionizam koji je o Jasenovcu u javnom prostoru prisutan od 2012. godine.
Uz napomenu kako se „čini da znamo sve o logoru smrti Jasenovcu, koji i danas izaziva noćne more“, analitičar, komentator i publicista Vuk Perišić smatra da sa revizionizmom treba polemisati jer se ne može izbeći i jer je to civilizacijski problem. On je dodao da se ne radi samo o istorijskom revizionizmu — revizionizam je prisutan u mnogim sferama života kao što je, na primer, negiranje potrebe za vakcinacijom, koje je uzelo maha.
Jasenovački logor smrti je, kaže Perišić, „krvava fusnota nacističke okupacije Evrope“, a u Goldštajnovoj monografiji prvi put je na jednom mestu monografijski obrađen jedan od fenomena Drugoga svetskog rata, preneo je „Večernji list“.
Perišić se osvrnuo na, kako je rekao, dve „epizode“ iz monografije. Jedna se odnosi na dečake starosti od 10 i 11 godina za koje su, navodi Goldštajn, ustaše sašili male uniforme i oni su u njima morali da učestvuju u mučenjima i zlostavljanjima zatočenika.
Druga „epizoda“ o kojoj je govorio Perišić je to što su ustaše u Jasenovcu zatočile i „cvet hrvatske inteligencije“, među kojima su bili i Grga Novak i Antun Barac. Istina je da su oni imali drukčiji „tretman“ od ostalih i da nisu bili fizički zlostavljani, a bili su smešteni i u boljim uslovima. Ipak, ocenio je Perišić, njih su mučili na drugi način tako što im nisu dali da čitaju ništa drugo do „Ognjišta“ Mile Budaka. Smatra da je važno razumeti uzročnu vezu između tih dveju epizoda.
Recenzent te knjige Goran Hutinec ocenio je da je Goldštajn obradio temu Jasenovca na moderan način, u skladu s načelima „integrisane istorije“ u čemu se u Hrvatskoj dosta kasnilo, a kod autora je prisutna već u knjizi „Holokaust u Zagrebu“, ali je sada taj pristup izoštren do krajnjih efekata.
Hutinec je podsetio da je monografija trebalo da bude naučni projekat koji nije realizovan iz razloga koji su znani samo onima koji su tako odlučili. Nada se da će monografija još jasnije prikazati kakav je uistinu bio ustaški režim.
Uz napomenu kako se često piše o broju žrtava, Hutinec je ocenio da je Goldštajnova monografija „dobar pokazatelj kako se brojkama može vratiti ljudsko lice“. Ipak za njega je još važnije što monografija uspeva da osvetli prazninu koja je ostala iza žrtava.
Goldštajn je posvedočio da se ustaškim logorom u Jasenovcu bavi više od 20 godina, još od 1999. kada je bio svedok na suđenju Dinku Šakiću, jednom od bivših zapovednika Jasenovca. Podsetio je da je zajedno sa „svojim starim (Slavko Goldštajn)“ u knjizi „Holokaust u Zagrebu“ iz 2001. jedno poglavlje posvetio jevrejskoj jasenovačkoj tragediji, te da su postupno proširili tu priču na opšti prikaz istorije Jasenovca u knjizi „Jasenovac i Blajburg nisu isto“ iz 2011. godine.
Prikaz je tako, rekao je, dostigao stotinak stranica i bio je kostur za širenje teksta, ali ga je trebalo reorganizovati. Spomenuo je da je pokojnom ocu predložio da zajedno napišu knjigu, ali je otac tada imao drugi projekt, te se njihova saradnja nije ostvarila.
Otkrio je da je knjigu je počeo da piše u vreme dok je bio ambasador u Parizu i da ona sadrži dve paralelne priče. Prva se odnosi na hronologiju logora, od njegova nastanka u avgustu 1941. do nestanka u proboju u aprilu 1945. godine, a druga je problematska u kojoj se bavi temama kao što su deportacije, pljačke, glad, mučenje, ubijanje i umiranje.
Goldštajn je napomenuo da je pročitao i analizirao mnoga i različita svedočenja, među kojima i ona Ilije Jakovljevića, Ervina Milera i Milka Rifera, te istakao kako su ona bitan temelj knjige i mozaik priče o logoru Jasenovac.
Tako je Ervin Miler svedočio da se spasao u proboju logora i da ljudi nisu mogli da mu veruju šta je sve preživeo, jer je to, kako je i sam Miler rekao, mogao da preživi samo logoraš, dodao je Goldštajn.
Hrvatski istoričar je rekao da gotovo niko od prisutnih u publici ne bi mogao da preživi Jasenovac, jer je u proboju prosečna starost osamdeset i šest preživelih bila 26 godina, a najstariji preživeli imao je 44 godine. Podsetio je i da je njegova profesorka Mirjana Gros, kada je nakon duga vremena progovorila o svom logoraškom iskustvu, rekla da je svako jutro snažila volju govoreći sebi: „Možeš da preživiš do večeras“, a tako je uspela da spase i majku.
