Neverovatna pobeda Crvene zvezde nad Liverpulom u neverovatnoj, pravoj fudbalskoj atmosferi, koju niko nije mogao da ne prokomentariše, pa ni trener gostiju Jirgen Klop, učinili su da gotovo neprimećeno prođu izmene i dopune zakona o navijačima.
Usvojila ih je Skupština Srbije samo dva dana po odigranoj utakmici Lige šampiona, koja je u svet poslala čudesnu sliku sa beogradske Marakane, dok je još odzvanjao eho veličanstvenog događaja. Poslanici su izglasali pooštravanje odredbi Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Propis koji treba da posluži sprečavanju nereda na tribinama donet je još 2003. i do sada je menjan nekoliko puta. Prethodni put bilo je to 2013. godine. Nijedna od verzija nije donela velike rezultate u borbi protiv huligana. Otuda i ova najnovija izmena.
Jedna od novina je da će svako ko namerava da ode na utakmicu ili drugu manifestaciju na stadionu, pa makar karta bila i džabe, prilikom njenog podizanja morati prodavcu da pokaže ličnu kartu sa podacima i jedinstvenim matičnim brojem (JMBG), kako bi svi podaci odmah bili dostavljeni policiji.
Kaznu od milion do dva miliona dinara platiće sportski savez, društvo ili organizacija koja ne osigura bezbedno održavanje priredbe, ne angažuje redarsku službu, ne obezbedi vođenje evidencija o prodaji ulaznica za MUP… Zatvor od trideset do 60 dana, ili novčana kazna od 50 do 150.000 dinara predviđeni su za one koji fizički napadnu učesnike, uništavaju imovinu, poseduju pirotehnička sredstva, maskiraju se prilikom nasilja…
Obaveza Policije je da izvede od 2.500 do 3.000 ljudi prilikom organizovanja događaja visokog rizika, posebno fudbalskog derbija, kako bi sprečila incidente.
Proširen je i spisak radnji koje spadaju u nasilje i nedolično ponašanje.
Samo za kazne koje je od 2010. godine zbog ponašanja navijača na šest utakmica uplatila na račune FIFA i UEFA, Srbija je olakšana za više od pola miliona evra.
Može li pooštravanje kazni od Srba da napravi Engleze. Toliko puta je ukazivano na primer rigoroznog engleskog zakona donetog posle tragedije na stadionu „Hilzboro“ u Šefildu 1989, kada je poginulo 96 navijača na polufinalnoj utakmici engleskog Kupa između Liverpula i Notingem foresta.
„Ja mislim da zakonska rešenja nisu adekvatan odgovor na ono što se dešava na tribinama zato što kod nas nije u pitanju problem klasičnog huliganizma. I dosadašnji zakon nije bio loš sam po sebi, već se nije primenjivao“, kaže za Sputnjik antropolog i naučni saradnik Etnografskog instituta SANU Ivan Đorđević, koji se posebno bavi antropologijom sporta.
On smatra da pravi problem na stadionima predstavlja sprega defakto organizovanog kriminala i profesije navijača i da tu neka vrsta državne represije neće umanjiti problem.
„Riba se čisti od glave. Nisam siguran da će uvećavanje represije, a vrlo verovatno i ugrožavanje ličnih podataka i svi ti pravni aspekti koji prate nadziranje od strane represivnog aparata, dati neki specijalan rezultat. Kao što smo mogli da primetimo na utakmicama koje organizuje UEFA, poput Lige šampiona, incidenata nema i vrlo je jasno da mogućnost kontrole incidenata već postoji samo što se ne primenjuje. Ključno pitanje je zbog čega je to tako, a ne donošenje novih i sve represivnijih zakona“, tvrdi Đorđević.
Uspeh obračuna sa navijačima huliganima u Engleskoj, po oceni poznatog tamošnjeg sportskog novinara i publiciste Endrjua Dženingsa, jeste u raskrinkavanju glavnih ljudi u huliganskim grupama.
Da bi im se stalo na put, bila je potrebna dugoročna strategija, a veoma važnu ulogu u tome imala je policija koja je ulazila u huliganske bande, otkrivala način njihovog funkcionisanja i identifikovala vođe i pokretače. Na osnovu tih podataka, policija je kasnije, ciljano, mogla da juri glavne ljude među huliganskim grupama. Tek potom dolaze stroge kazne zatvora, objasnio je svojevremeno Dženings.
Za uspešno sprovođenje engleskog zakona, za razliku od našeg koji je na papiru isto bio dovoljno oštar, po oceni Đorđevića, presudna je drugačija situacija u Britaniji i Srbiji.
„Srbija nije Britanija. Kada je usvojen taj čuveni izveštaj koincidirao je sa ulaskom ogromne količine novca u engleski fudbal. Najprostije rečeno, promenila se struktura ljudi koji idu na utakmice. Karte su strašno poskupele. Stadioni su postali tržni centri, i već dugo vremena na utakmice Premijer lige idu ljudi koji su vrlo dobrog imovinskog stanja. Oni pripadaju srednjoj ili srednjoj višoj klasi engleskog društva. U Srbiji to nije slučaj, niti može biti“, objašnjava antropolog sporta, podsećajući da najjeftinija karta za utakmicu Premijer lige iznosi 50 funti.
On, međutim, ukazuje na još jednu realnost engleskog društva.
„Druga stvar koja se često zaboravlja je da huliganizam u Engleskoj postoji i dalje, samo što se više ne dešava na stadionima i ne snima ga televizija. Navijači huligani postoje. Oni gledaju utakmice po pabovima i tuku se po ulicama, čak i ispred stadiona. Nedavno je bio jedan prilično veliki incident“, ukazuje Đorđević.
Ljudi koji se pozivaju na engleski model i engleski zakon i misle da je tamo samo primenjena represija prema navijačima, suštinski ne razumeju kontekst, smatra sagovornik Sputnjika. Osnovni cilj zapravo je bio da se onim društvenim slojevima iz kojih najčešće dolaze huligani ekonomski onemogući da fizički prisustvuju fudbalskim utakmicama, što se i desilo, objašnjava on.
Da su „krupne ribe“ kod nas ostale nedodirljive ukazuje i predsednik beogradskog Prekršajnog suda Milan Marinović. On je početkom godine izjavio da „nije tajna da kod prekršajnog sudije najčešće završavaju obični ’vojnici‘ ili navijači početnici, klinci kojima je to prva ili druga utakmica“, dok „vođe navijača sede u VIP ložama“. Problem se, po njegovoj oceni, može rešiti samo sveobuhvatnom akcijom, ako postoji društveni konsenzus i čvrsta rešenost.
I docent na Pravnom fakultetu beogradskog univerziteta Vanja Bajović smatra da represivnost zakona nije garancija da će on dati rezultat i da je neophodno razvrgnuti spregu kriminala i huliganstva, zbog koje se i prethodni dovoljno oštar zakon nije sprovodio.
„U našoj javnosti važi predrasuda da ako pooštrimo zakon i propišemo stroge kazne da ćemo automatski suzbiti kriminalitet. Stroga kazna ne garantuje da će se izgrednik uzdržati od vršenja krivičnog dela. To je i sa ovim zakonom. Koliko sam upućena, motiv za donošenje ovog zakona je nesprovodivost postojećeg. Nesprovodivost bivšeg zakon opravdava se time što nema dovoljno policije, a samo povećanje broja organa reda ne doprinosi suzbijanju kriminaliteta. Čak naprotiv. Može da proizvede kontrarezultat i dovede do još većeg nasilja“, ukazuje Bajovićeva, docent na predmetu Krivično procesno pravo.
A na pitanje može li se zbog odredbe o obaveznom davanju ličnih podataka, eventualno očekivati da dođe do ocene ustavnosti ovog propisa, s obzirom na zakon o zaštiti podataka o ličnosti, sagovornica Sputnjika kaže da to nije isključeno.
„Ako je to način da zaštitimo tuđu slobodu i bezbednost tako što ćemo kontrolisati ko odlazi na utakmice, onda su to dva kontradiktorna ustavna načela. To će Ustavni sud morati da reši“, kaže Bajovićeva, ali i ukazuje na to da je u pitanju dobrovoljno davanje podataka zbog odlaska na utakmicu, na šta niko nikog ne primorava.
Zavisi i kako će se ta odredba sprovoditi u praksi. Trebalo bi da policija uništi te podatke nakon dostavljanja. Ne sme da dođe ni do kakvih zloupotreba, podvukla je Bajovićeva.
