Izbori za Evropski parlament (EP) se približavaju. Građani EU imaće priliku da se između 23. i 26. maja iduće godine izjasne o 705 predstavnika u najvišem zakonodavnom telu Unije.
Poznati po slaboj izlaznosti, jer građani ne prepoznaju ovu instituciju kao važnu, izbori za EP najavljeni za maj iduće godine izazivaju veću pažnju od uobičajene zbog uspona suverenističkih stranaka širom Evrope.
Alternativa za Nemačku, austrijski slobodari, Nacionalno okupljanje u Francuskoj, beleže rast popularnosti, dok na istoku EU, u Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, suverenisti već drže vlast u svojim rukama.
Suverenističke stranke ne samo da beleže rast popularnosti u svojim državama, već pokušavaju da se organizuju i na nivou EU, kako bi na predstojećim izborima nastupile sa zajedničkom platformom.
Suverenisti se, istovremeno sa rastom popularnosti, suočavaju i sa kampanjom koju protiv njih vode takozvane tradicionalne stranke, leve, liberalne i desnocentrističke orijentacije, koje su, s obzirom na uspehe koje suverenisti beleže, bile primorane i da stupaju u velike koalicije, kao i da prave neformalne saveze kako bi sprečile pobedu suverenista na izborima.
Podsećamo na primer Francuske, gde su se glasači tradicionalnih stranaka ne jednom udruživali u podršci jednom kandidatu tradicionalnih stranaka koji je prošao u drugi krug izbora, kako bi pobeda liderke Nacionalnog okupljanja Marin le Pen bila osujećena.
Istu taktiku tradicionalne stranke mogle bi da primene i u EP — da se, bez obzira na ideološke razlike, udruže protiv suverenističkih stranaka. Na taj način, politika EU ostala bi nepromenjena, posebno prema Rusiji i Srbiji.
Ne zaboravimo da je EP doneo niz rezolucija protiv Rusije, a odnos evropskog zakonodavnog organa prema Srbiji je takav da mnogi članovi tradicionalnih stranaka, posebno leve orijentacije, kosovsku nezavisnost smatraju za rešenu stvar.
Dušan Proroković sa beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu mišljenja je da se ulozi EP pridaje prevelik značaj. Uloga EP ograničena je, kako unutar EU tako i u ophođenju prema spoljnim subjektima, kaže on.
„EP je dosad počivao na saglasnosti između tradicionalnih političkih partija, uglavnom na saglasnosti između dve najveće grupe, Evropske narodne partije i Socijalističke internacionale. U tom kontekstu gledano, oni se mogu udružiti protiv suverenističkih partija na isti način kako su se udruživali poslednjih 20 godina, ali to će im malo pomoći“, smatra Proroković.
Primer Najdžela Faraža, lidera britanskih suverenista i poslanika u EP, pokazuje kako suverenisti mogu da koriste EP u svojim kampanjama. U Faraževom slučaju, to je bila kampanja za izlazak Velike Britanije iz EU.
„Zamislite situaciju da tamo sedi 100 ili 200 takvih poslanika, međusobno povezanih, sinhronizovanih i koordiniranih. Ništa se neće promeniti ukoliko se oni udruže protiv suverenista. Čak i da ih EU finansira za potrebe kampanje protiv EU, a tradicionalne partije teško mogu tome da se suprotstave“, kaže naš sagovornik.
Ne treba, međutim, očekivati da će suverenističke partije imati ključan uticaj na donošenje odluka EP, jer, kako Proroković kaže, neće pobediti. One će ostvariti mnogo bolji rezultat nego na prošlim izborima i imaće veći uticaj.
„Ovo je samo jedna etapa u prekompoziciji evropske političke scene. Zbog toga ne očekujem da će EP menjati dosadašnju retoriku prema Rusiji u kontekstu donošenja odluka. Deklaracije, rezolucije i sve ostalo o čemu će odlučivati biće slično intonirane. Ali unutar samog EP problem će biti prilično veliki, diskusije će postati oštrije, dramatičnije i mislim da efekti tih rezolucija i odluka, bilo o Balkanu, bilo o Rusiji, ni izbliza neće biti tako snažni kao prethodnih godina“, smatra Proroković.
U narednih pet godina, EP i EU baviće se unutrašnjim pitanjima, predviđa on.
