Pismo su u sredu poslali kongresmen Ted Po (Teksas), Emanuel Kliver (Misuri), Stiv Stajvers i Stiv Šabot (Ohajo), Skot Peri i Brajan Ficpatrik (Pensilvanija), Dejna Rorabaher (Kalifornija) i Džo Vilson (Južna Karolina).
Politikolog Aleksandar Pavić smatra da ova inicijativa kongresmena nije spontana. Oni ne šalju pisma tek tako, moja procena je da je ovo rezultat lobiranja iz Beograda, Amerikancima Kosovo nije ni na prvom ni na petom mestu prioriteta, kaže Pavić.
„Vlastima u Beogradu očigledno je stalo da zaključe nekakav sporazum sa Prištinom. Začuđujuće je, ali im se žuri, iako vreme počinje da radi za nas. Iako pojedini, a posebno kongresmen Rorabaher, tradicionalno imaju razumevanje za naše stavove, a on ih ima i za ruske, ova akcija ipak ne može da se objasni bez konteksta da su i predsednik i Vlada Srbije i oni koji nastupaju u njeno ime više puta dali do znanja da žele da postignu sporazum i koriste svaku polugu koja im je na raspolaganju da prave pritisak, pa evo čak i na Belu kuću da se aktivnije bavi ili makar prihvati razgovore i dogovore između Beograda i Prištine“, kaže Pavić.
Srpski kokus u američkom Kongresu osnovan je 2004. godine, a ovo nije jedini istup kongresmena koji se tiče Kosova i Metohije.
Republikanac iz Južne Karoline Džo Vilson je neposredno pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. govorio da srpski narod ima pravo da zaštiti svoj teritorijalni integritet.
Jedan od potpisnika, Stiven Stajvers, tražio je da od 2019. preuzme rukovođenje grupom za podršku Srbiji u Kongresu SAD, uveren da bi time bila pružena odlična prilika da se ojača saradnja dveju zemalja.
Kongresmen Dejna Rorabaher, kako tvrde američki analitičari, uživa poverenje Donalda Trampa zbog podrške njegovom zalaganju sa drugačije odnose sa Rusijom i ima redovnu komunikaciju sa američkim predsednikom.
Aleksandar Pavić smatra da poslednja akcija kokusa ne može da pomogne kada je reč o očuvanju Kosova i Metohije u trenutnom formalno pravnom statusu.
„U sadašnjoj konstalaciji snaga u Vašingtonu, sigurno nas niko neće podržati u tome. Kada bi nas i podržali, maksimalno bi mogli da dobijemo neku mrvicu na Kosovu, ali da ostane Bondstil i da mogu, jednom kad se razgraničimo, da ostatak takozvanog Kosova integrišu u NATO zajedno sa tom bazom. Uslov bi bio da taj prostor faktički postane ’Velika Albanija‘, da Srbija bude u još čvršćem okruženju NATO-a“, kaže Pavić.
On podvlači da bez obzira na blagonaklonost pojedinih kongresmena prema našim stavovima, agitovanje srpskog kokusa nije naročito dobra vest za one koji bi hteli da sačuvaju Srbiju i Kosovo do boljeg vremena za rešavanje tog pitanja.
Nekadašnji dopisnik lista Politika iz Amerike Milan Mišić kaže za Sputnjik da ne zna da li će od pisma Pompeu biti vajde, ali je siguran da neće biti štete. Američka spoljna politika je u najvećoj meri prerogativ predsednika, Kongres tu može da bude samo neka vrsta korektiva, pa teško da ovakvim lobiranjem možemo bilo šta da postignemo, kaže on.
„Pogotovo lobiranjem jedne tako male zemlje u kojoj Amerika nema velikog strateškog interesa. Drugo je kada lobira recimo Saudijska Arabija ili neka druga zemlja koja za to ima dovoljno novca i drugih elemenata. Mi možemo samo da računamo na njihovu dobru volju“, kaže Mišić.
Kongresmeni su u pismu Pompeu naveli da bi diplomatska prekretnica u pronalaženju mirnog, održivog kroz pregovore postignutog rešenja za odnose sa Kosovom, ne samo dala mogućnost postizanja trajnog mira i stabilnosti na Balkanu, već bi još jednom potvrdila istrajnu posvećenost SAD transatlantskoj bezbednosti.
Posle podnošenja ove inicijative republikanac iz Teksasa Ted Po doputovao je u Beograd gde se sastao sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i premijerkom Anom Brnabić.
