Sumrak Evrope: Ako oni dođu na vlast, to je kraj EU

Ugovor o Evropskoj uniji — tako je glasio zvanični naziv sporazuma i tada je završeno ujedinjenje evropskih zajednica koje su se pojavile pedesetih godina prošlog veka: Evropske zajednice za ugalj i čelik, Evropske zajednice za atomsku energiju (Evratom) i Evropske ekonomske zajednice (EEZ), koje su do tada bile formalno nezavisne, ali su od 1967. godine imale zajedničko rukovodstvo, navodi se u analizi RT.

Mastrihtskom ugovoru je prethodilo potpisivanje Jedinstvenog evropskog akta 1986. godine, kada su evropski lideri obećali da će do 1. januara 1993. godine stvoriti jedinstveno tržište. Kako objašnjava šefica Odeljenja za istraživanje evropske integracije Evropskog instituta pri Ruskoj akademiji nauka Olga Potemkina, glavni preduslov za potpisivanje Mastrihtskog ugovora je bila potreba za realizacijom koncepcije jedinstvenog domaćeg tržišta.

Efekat prelivanja

U teoriji evropskih integracija postoji termin „efekat prelivanja“, kaže Potemkina u intervjuu za RT. U Mastrihtskom ugovoru, ekonomiji su bila dodata dva „stuba EU“, a to su spoljna politika, unutrašnji poslovi i pravosuđe. Zbog razvoja jedinstvenog unutrašnjeg tržišta postalo je neophodno ukinuti unutrašnje granice, što je realizovano u Šengenskom sporazumu (koji je stupio na snagu 1995. godine). A pošto je bilo neophodno ukinuti unutrašnje granice, bilo je potrebno zaštititi zajedničke granice EU i preći na zajedničku migracionu politiku.

Osim toga, zbog završetka Hladnog rata i raspada SSSR-a, evropska društva su razmatrala pridruživanje novih članova i povećanje uloge integracionog bloka na prostorima Starog sveta. Dakle, bilo je neophodno transformisati ekonomsko udruživanje u političko.

„Uoči velikog proširenja EU postavljeni su politički zadaci, bio je neophodan korak od evropske zajednice prema EU“, ističe Olga Potemkina.

Godine 1995. Švedska, Austrija i Finska postale su punopravne članice EU. Iste godine na snagu stupa Šengenski sporazum, kada je počela realizacija ideje o Evropi bez unutrašnjih granica. Najzad, 1999. godine, uvedena je jedinstvena evropska valuta — evro. To je zahtevalo stvaranje nacionalne institucije za regulisanje valute — Evropske centralne banke.

Veliki problemi

Tokom 25 godina postojanja, EU je mnogo napredovala na planu integracija. U Uniji se trenutno nalazi 28 članica. Ona pokriva ne samo teritoriju zapadne Evrope nego i veliki deo istočne. EU ima i svog predsednika (trenutno je na toj poziciji Donald Tusk) kao i „ministra spoljnih poslova“ — visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku (Federika Mogerini). „Zajednička spoljna i bezbednosna politika su se više razvijale na međuvladinom nivou, ali sad je došlo do napretka — potpisivanje sporazuma o Stalnoj strukturisanoj saradnji i stvaranje evropske vojske“, navodi Olga Potemkina.

Istovremeno, ona ukazuje na krizne tendencije u razvoju EU. „Nivo integracija je značajno porastao od potpisivanja Mastrihtskog ugovora, ali ima i svoje granice — krize i neuspeh Ustava EU postavili su prepreke na putu ka saveznoj evropskoj državi čiji je pristalica, na primer, Žan-Klod Junker“, primetila je Potemkina.

​Odbacivanje Ustava propraćeno je ekonomskom krizom 2008. godine i pokušajem „gregzita“ 2015. godine, a 2016. stanovnici Velike Britanije su na referendumu glasali za izlazak zemlje iz EU, pokretanjem procesa „bregzita“.

Talas migranata iz afričkih država i sa Bliskog istoka, koji se desio 2015. godine, doveo je do neslaganja među zemljama članicama EU. Neke zemlje, poput Mađarske, Poljske, Češke, Slovačke i baltičkih zemalja suprotstavile su se bilo kakvom pokušaju prihvatanja izbeglica i uspostavljanja mehanizma njihovog raseljavanja po zemljama EU. S druge strane, Italija, Grčka i Španija su prihvatile hiljade migranata i insistirale na njihovoj raspodeli, međutim, sve do danas nije došlo do kompromisa.

„U poslednje vreme Evropa ’puca po šavovima‘. Više ne postoji evropska solidarnost. Mnoge zemlje smatraju da bi njihovi nacionalni interesi trebalo da budu na prvom mestu“, istakao je zamenik direktora Instituta za strateška istraživanja i prognoze u okviru RUDN Nikita Danjuk.

Najnovija kriza koja se dešava unutar Evrope je spor između Italije i Evropske komisije zbog budžeta te zemlje za narednu godinu. Briselu se ne dopada visok budžetski deficit od 2,4 odsto. Kako je u oktobru pisao austrijski list „Kontra magazin“, planovi italijanske vlade da restrukturira dug zemlje „mogu da sahrane EU“.

„U poređenju sa Mastrihtskim ugovorom, Evropska unija je značajno napredovala. Sa druge strane, nikada se nije desilo da neki evropski projekat ima tako slabu podršku građana. Ako su devedesete bile godine entuzijazma, sada se veliki problemi realističnije shvataju“, napominje Olga Potemkina.

​Neuništiva unija

Prema istraživanjima sociološke službe EU „Evrobarometer“, 48 odsto Evropljana nema poverenja u institucije EU. Oni smatraju da su imigracija (38 posto) i terorizam (29 posto) glavni problemi razvoja Evropske unije.

Prema mišljenju Nikite Danjuka, postoji još jedan problem, ali spoljnopolitički. Ako su ranije SAD smatrale Evropsku uniju političkim saveznikom, onda se za vreme Donalda Trampa ta percepcija promenila i sada na EU gledaju kao na geoekonomskog konkurenta. Rezultat toga je ulazak SAD u trgovinski rat sa EU i povećanje carina na određene artikle.

Olga Potemkina smatra da EU trenutno preživljava niz kriza — ekonomsku, migracionu, socijalnu i javnu krizu elite. Međutim, to ne znači da EU nema potencijala za razvoj. Problemi sa migrantima su za Evropsku komisiju postali razlog za promovisanje ideje nacionalnog regulisanja. „Na rasporedu je obrazovanje evropskog tužilaštva. Ko je mogao i pomisliti na to za vreme Mastrihtskog ugovora?“, naglasila je Potemkina.

Osim toga, EU ne napušta ideju širenja. Politički predstavnici EU, Tusk i Mogerinijeva, više puta su izjavljivali da su za balkanske zemlje — Albaniju, BiH, Makedoniju, Srbiju, Crnu Goru i samoproglašeno Kosovo, otvorene mogućnosti za pristupanje u članstvo.

Dva puta

Kako stručnjaci ističu, brz rast popularnosti desničarskih evroskeptičnih partija na teritoriji kontinenta bio je jedan od faktora koji su zaustavili razvoj EU. To ukazuje na opšte razočaranje stanovništva u koncepciju ujedinjene Evrope.

Na istoku Evrope, članice Višegradske grupe već nekoliko godina se suprotstavljaju nadnacionalnim inicijativama koje se tiču migracije i pokušajima EU da regulišu njihovu unutrašnju politiku.

Nakon izbora prošle godine, u Austriji je na vlast došla Austrijska narodna partija i protivnici Brisela iz Slobodarske partije Austrije. Krajem maja u Italiji su vladu formirali evroskeptična Severna liga i Pokret pet zvezda.

Nacionalisti i populisti su postigli veliki uspeh na predsedničkim izborima u Francuskoj 2016. godine, gde je glavni konkurent Emanuela Makrona bila liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen. Na izborima za Bundestag 2017. godine evroskeptici iz Alternative za Nemačku zauzeli su treće mesto. Desničarsko-populističke stranke postigle su uspešne rezultate na izborima u Holandiji 2017. godine i u Švedskoj i Letoniji 2018. godine.

Sada se ove desničarske konzervativne snage pripremaju za izbore u Evropskom parlamentu koji će biti održani na proleće 2019. godine, a čiji će novi sastav birati i novog predsednika Evropske komisije.

„Pred našim očima se pred izbore za Evropski parlament 2019. godine ujedinjuju konzervativci i tradicionalisti. Ako nekako uspeju da dođu na vlast, ne isključujem mogućnost da će se EU transformisati“, smatra Nikita Danjuk. Prema rečima ovog eksperta, malo je verovatno da će se evroskeptici odreći koristi od ekonomske integracije, ali na političkom nivou „oni mogu doći do zaključka da je propala realizacija jedinstvene spoljnopolitičke linije. Primer za to su sankcije koje je EU uvela Rusiji, a koje se nepovoljno odražavaju na mnoge zemlje-članice Unije“.

Još jednu opciju za razvoj EU promoviše predsednik Francuske Emanuel Makron. On stvara liberalnu koaliciju koju predvodi njegov pokret „Napred Republika!“. Makron je predstavio svoje glavne prioritete na evropskom nivou: produbljivanje ekonomske i monetarne unije kao i stvaranje parlamenta u evrozoni.

„Scenario koji Emanuel Makron pokušava da realizuje je još veća integracija kao odgovor na izlaz Velike Britanije iz EU. On smatra da je iz krize u kojoj se nalazi EU moguće izaći samo zahvaljujući jačanju integracije“, objašnjava Nikita Danjuk.

Kako ističe Olga Potemkina, mnogo zavisi od toga, koja partija će pobediti na izborima za Evropski parlament i ko će biti na čelu Evropske komisije. Međutim, ona veruje da će se EU očuvati, samo će njen razvoj biti usporen.

Nikita Danjuk je pesimistično nastrojen. „Još je rano govoriti o ’sumraku Evrope‘, ali je sasvim moguće da budemo svedoci procesa dezintegracije koji će EU pretvoriti u zajednicu interesa“, zaključuje stručnjak.