Sa druge strane, i ostali zapadni saveznici ne žele da zaostanu na vojnom nuklearnom planu. Velika Britanija svoje strateške nuklearne podmornice oprema modernizovanom verzijom američkih interkontinentalnih balističkih raketa „trajdent“ sa novim bojevim glavama. Francuska takođe prenaoružava svoje nuklearne podmornice klase „triomfan“ novim raketama M-51 i novim bojevim glavama.
Prateći tu trku, i Rusija je svoje nove nuklearne strateške podmornice naoružala novim interkontinentalnim raketama, a uskoro bi mogla, kao reakciju na najnoviji potez SAD, da ponovno pokrene proizvodnju čuvenih raketa srednjeg dometa SS-20, ali u verziji sa tri nuklearne bojeve glave. I Kinezi svoje atomske podmornice naoružavaju novim balističkim projektilima, Severna Koreja ima i atomsku i hidrogensku bombu, Amerikanci prave sve minijaturnije, a sve moćnije atomske bombe tipa B61-12, dok Izraelci mudro ćute, a već sada imaju oko 450 nuklearnih bojevih glava. Pakistanci su napravili i taktičko nuklearno oružje, u kopnenoj i u podmorničkoj verziji, za slučaj rata s Indijom.
Da li to živimo u drugom nuklearnom dobu, ako je prvo započelo u avgustu 1945. godine u Hirošimi? I hoće li to drugo doba karakterisati drukčija pravila igre? Posle maratonskih pregovora u maju 2000. godine, 187 država je u Njujorku potpisalo Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, a prema tom sporazumu SAD, Rusija, Kina, Francuska i Velika Britanija obavezale su se da će smanjiti i kasnije potpuno uništiti svoje nuklearne arsenale.
Od tada se svet nije mnogo nuklearno razoružao, jedino se Vekika Britanija totalno odrekla taktičkog nuklearnog oružja i svoj atomski arsenal svela na nekih 200 bojevih glava na podmorničkim projektilima „trajdent“.
Naravno, SAD i Rusija su u međuvremenu smanjile svoje nuklearne arsenale. Samo od 1945. do 2000. godine, SAD su proizvele 70.000 termonuklearnih bojevih glava, a SSSR, odnosno Rusija, 55.000 komada. Po sporazumu iz Moskve između Vladimira Putina i Džordža Buša iz 2002. godine, dve strane su se obavezale da će do 2012. godine broj razmeštenih strateških nuklearnih bojevih glava biti sveden na po 1.700-2.200 komada. Umesto toga, svet već duže živi u nuklearnoj hipokriziji. Dok je za jedne atomsko oružje noćna mora, za mnoge druge je to san i statusni simbol države. Zapravo, nuklearno razoružanje danas je kao cilj dalje nego što je bilo na kraju Hladnog rata. Jer, jedna škola razmišljanja smatra da je iluzorno očekivati opšte nuklearno razoružanje dok sve zemlje koje nemaju atomsko oružje ne počnu svoje tenkove, rakete, hemijsko i biološko oružje da pretvaraju u plugove. Ta škola zastupa tezu da je nuklearno oružje doprinelo održavanju mira u vreme Hladnog rata i da je mišljenje kako bi današnji svet bio bezbedniji bez atomskih bombi, neosnovano.
Druga škola mišljenja ističe kako je atomsko oružje ne samo zakonom predviđeno za otpad, stav Međunarodnog suda pravde iz 1996. godine, već je i sa moralne tačke gledišta to oružje čudovišno. Ipak, pet prvobitnih nuklearnih sila nikada se nije obavezalo da će se svojih atomskih arsenala jednog dana i potpuno odreći. Zapravo, zvanične nuklearne sile ne sede samozadovoljno na svojim bombama. Amerika planira proizvodnju novih nuklearnih borbenih sredstava, specijalnih atomskih bombi za razbijanje duboko ukopanih bunkera, Vašington odbija da ratifikuje Opšti sporazum o zabrani nuklearnih proba, ni Kina još nije ratifikovala taj sporazum. Testiranje atomske bombe u Indiji 1998. godine, a zatim i u Pakistanu srušilo je sve nade da će nuklearno oružje izgubiti značaj u posthladnoratovskom svetu. Imajući sve to u vidu, može se reći da nuklearne sile takvim svojim ponašanjem obezbeđuju svojevrsno pokriće za one zemlje koje žele svoju atomsku bombu. Uz sve to ide i problematika zabrane proizvodnje fisionog materijala, posebno u kontekstu borbe protiv terorizma, pa problem kontrole smanjenja atomskih arsenala.
Nuklearna strategija i razoružanje suptilna su umetnost. Jedno je broj atomskih bojevih glava, drugo njihov raspored, treće njihova „žilavost“, odnosno mogućnost da „prežive“ prvi udar, četvrto je način lansiranja tih bojevih glava. Logika nuklearnog razoružanja izrodila je svojevrsne nuklearne nemani, ako bi sve američke atomske podmornice na svakoj od svojih 24 raketa „trajdent 2“ imale po 12 bojevih glava, onda bi Rusi mogli da unište 288 bojevih glava udarom na samo jednu američku podmornicu. Broj nuklearnih punjenja natrpanih u svaki skupi lanser, u uslovima ekonomske krize, prirodna je privlačnost atomske katastrofe. A bez ubedljivih odgovara na sve ove dileme, nema ništa od nuklearnog razoružanja.
O tome u emisiji „Na nišanu Lazanskog“ ekskluzivno za Sputnjik, govori Branko Vlahović, dugogodišnji dopisnik „Večernjih novosti" i doajen stranih dopisnika iz Moskve.
Slušajte nas na frekvenciji radija Novosti, 104,7 megaherca, gledajte na stranicama Sputnjika i radija Novosti na Fejsbuku, ali i odloženo na kanalu Sputnjik Srbija na Jutjub
