Filip Kanlif, profesor međunarodnih odnosa Univerziteta u Kentu, bio je gost beogradskog Instituta za evropske studije i održao je dva predavanja, u Beogradu pod nazivom „Posle EU — od ’bregzita‘ do Balkana“, a u Novom Sadu „Kosmopolitska distopija — kako je liberalni intervencionizam podrio liberalni međunarodni poredak“.
Kanlif je doktorirao na prestižnom Kings koledžu u Londonu na studijama rata, bavi se problemima mirovnih misija UN, Balkanom i Srbijom, a proučava i humanitarne intervencije.
Razgovor smo počeli sa „bregzitom“.
„Vlada Velike Britanije ima užasno mnogo teškoća da se izvuče iz EU. Situacija u zemlji je takva da je društvo politički podeljeno i ogorčeno, a Vlada nije uspela da zaključi smisleni sporazum sa Unijom koji bi poštovao volju za ’bregzitom‘. Tako da celokupna situacija u vezi sa ’bregzitom‘ uopšte nije dobra“, kaže naš sagovornik.
Jedan od glavnih kamena spoticanja oko sporazuma sa EU je granica sa Irskom. Možete li nam objasniti o čemu se radi?
— Mislim da se radi o preuveličavanju — ako Britanija napusti carinsku uniju, to će značiti podizanje takozvane čvrste granice između Severne Irske i Republike Irske, uz potkopavanje Sporazuma na Veliki petak, koji je doneo mir Severnoj Irskoj.
Ali ta granica ima i svoju simboliku.
— Da, simbolika je, možda, važnija. Ljudi kažu da ako Sporazum na Veliki petak bude potkopan može doći do obnove nasilja. Mislim da je upravo to umnogome preuveličano i mislim da je zasnovano na rasističkom pogledu prema Ircima, koji su, prema tim gledištima, u svojoj suštini nasilni i nedisciplinovani. Mislim da je problem irske granice prenaglašen u okviru pregovora o „bregzitu“.
Zbog čega se politička situacija u Britaniji zakomplikovala?
— Zato što nema političkog lidera, partije ili grupe koji su u stanju da ubedljivo otelotvore demokratski mandat koji su im građani dali glasajući za „bregzit“. Niko nije kadar da na smislen način izrazi volju koju su građani masovno iskazali na referendumu, da mobiliše javno mnenje. Takođe, britanska politička elita toliko je navikla da bude deo EU, tako da im odgovara status kvo, zbog čega imaju teškoća da iznađu smislen način za promenu britanske politike. Za njih je to izuzetna teškoća.
A Boris Džonson? On je slovio za čoveka koji se zalaže za „bregzit“.
— On je najgora vrsta oportuniste, neko ko je podržavao slab „bregzit“ dok je bio član Vlade i zbog toga bio kritikovan. On je veoma slab lider, mnogo bolji kada kritikuje druge, nego kada predvodi nekoga sa nekom jasnom političkom vizijom. On predstavlja mnoge najgore osobine britanske vladajuće klase.
Korbin i laburisti?
— Mislim da je Korbin lično mnogo više posvećen „bregzitu“. On je već dugo kritičar Evropske ekonomske zajednice i uopšte EU u njenoj celini. On je te principe potisnuo kako bi se približio moći, kako bi se približio srednjoj klasi. Mladi iz srednje klase nedavno su počeli da se okupljaju oko laburista. Sve to znači da Korbin, u stvari, žrtvuje svoje principe.
Ukoliko bi izbori u Britaniji bili održani danas, ko bi pobedio?
— Teško je reći zato što bi situacija najverovatnije ostala nepromenjena. Ko god da pobedi, laburisti ili torijevci, to bi bila manjinska Vlada ili Vlada sa veoma malom većinom. I našli bismo se u istoj poziciji u kojoj imamo slabu Vladu sa ograničenim demokratskim potencijalom.
Na koji način povezujete „bregzit“ i Balkan?
— U predavanju sam naglasio da „bregzit“ treba da navede sve na Balkanu, Zapadnom Balkanu i u Srbiji da razmisle žele li da se pridruže EU, a EU se menja, čini mi se da se smanjuje. Kako god da bude izgledala u budućnosti, izgledaće bitno drugačije. Zbog toga mislim da bi građani Zapadnog Balkana trebalo da se zapitaju kako treba da izgleda njihova budućnost van EU, jer nema garancija da će jednog dana postati njen deo. Ne mogu više da se oslone na „dobre vile“ iz Brisela.
Kako će se, prema Vašem mišljenju, promeniti EU?
— Teško je reći, ali mislim da će se evrozona suziti. Takođe mislim da je moguće da neke članice budu izbačene, da Francuska i Nemačka redefinišu svoje odnose, da neke članice samo napuste Uniju. Moguće je da će biti manje kohezivna, manje centralizovana, sa različitim vrstama članstva, što sve smanjuje mogućnosti malih zemalja, kakve su zapadnobalkanske, koje trenutno i nisu u EU.
Koje su druge mogućnosti za države Zapadnog Balkana? Mi smo, kao što znate, okruženi članicama EU.
— Na to pitanje nema lakog odgovora, ali mislim da je važno da ljudi u regionu počnu da gledaju više ka sebi, da rešavaju probleme bez spoljnih garancija. To zahteva političku imaginaciju i viziju, kreativnost i volju da se prekine sa spoljnim silama, volju za efektivnim sprovođenjem nezavisne politike, a to nije lako. Ne nudim nikakvu viziju kako bi sve to izgledalo, ali mislim da bi ljudi trebalo da počnu ozbiljno da razmišljaju o tome. Svaka opcija mora da bude ozbiljno razmotrena, zato što budućnost EU više ni sa čim nije zagarantovana.
Kako objašnjavate britansku politiku na Balkanu? Britanija izlazi iz EU, a istovremeno ohrabruje balkanske zemlje da postanu njene članice.
— Najblaže rečeno, to je kontradiktorno, a najoštrije rečeno, radi se o licemernoj politici. To što Britanija istovremeno izlazi iz EU, dok ohrabruje druge da se pridruže Uniji, pokazuje koliko se malo toga promenilo u britanskoj politici. Britanska elita je posle „bregzita“ protraćila priliku da obnovi spoljnu politiku, da iznova razmisli o tome šta želi, da razvije novu viziju o tome šta Britanija treba da predstavlja u postbregzitovskom svetu. Da je britanska politika doslednija, ne bi tako postupali, ali, kao što sam već rekao, britanska politička elita je bliža statusu kvo.
Opis britanske politike koji ste dali vodi nas do najaktuelnijeg pitanja u regionu — Makedonije, čiji su građani na referendumu odbili promenu imena svoje zemlje. Međutim, sumnja se da je u Parlamentu Makedonije bilo potkupljivanja poslanika opozicije kako bi se prikupili glasovi za izmenu Ustava. Na Zapadu je to proglašeno trijumfom demokratije. Kako gledate na to?
— Političke elite ignorisale su mnoge referendume širom Evrope. Ili su ih „premostili“ na ovaj ili onaj način. Makedonija u tom smislu samo sledi evropski obrazac. „Bregzit“ je bio veliki šok i uznemirio je političke elite u Britaniji i Evropi, ali referendumi u Francuskoj, Holandiji i Irskoj sredinom ranih dvehiljaditih, kao i najskoriji referendum u Holandiji oko Ukrajine, bili su ignorisani. I Makedonija se uklapa u taj obrazac.
Ako se radi o obrascu koji ignoriše volju građana, šta je rešenje problema?
— Referendumi su deo problema u kojem pripadnici političke elite više nisu legitimni predstavnici građana. Od referenduma je bolje pronaći bolje političke predstavnike, političke lidere koji zaista predstavljaju građane, koji su povezani sa njima i kojima referendumi nisu potrebni, koji imaju legitimitet.
Da li je to što najviše nagriza temelje EU upravo činjenica da politička elita ignoriše volju građana?
— Da. EU je dizajnirana tako da iz procedure donošenja odluka ukloni pritisak građana. Njen problem kako odgovoriti na nezadovoljstvo glasača je konstantan. Kako možete da se pozivate na politički legitimitet, kada imate nedelotvorno političko predstavljanje? Političko predstavljanje je bedno ako se glasači osećaju otuđeno i nepovezano sa svojim političkim vođama. A EU sve te probleme samo pogoršava.