To jest, čak i ako bi se neki slučajni faktori umešali u tok događaja, oni bi imali totalno beznačajan efekat na krajnji rezultat.
Mada, to i nije sasvim tačno.
Neke dramatične epizode iz prošlosti mogle su se razvijati prema katastrofalnom scenariju, s obzirom na to da je njihova zavisnost od spontanih rešenja koja je nemoguće planirati bila izuzetno velika. Najbolji primer je Karipska kriza iz 1962. godine, kada je čovečanstvo vrlo lako moglo da sklizne u nuklearni rat, do koga nas nije delilo pola koraka, već milimetri. Lebdeli smo iznad provalije, a ravnoteža je već odavno bila izgubljena.
Glavni krivac za konflikt, koji bi se završio globalnim i uništenjem SAD i SSSR-a, bilo je stremljenje Vašingtona da postigne apsolutnu dominaciju strateških nuklearnih snaga. Ironija je da su SAD već bile na toj poziciji. Vašington je i kvalitativno i kvantitativno bio superiorniji od SSSR-a što se nuklearnog oružja tiče. Ali, vruće glave u Pentagonu rešile su da sovjetsku teritoriju učine ekstremno ugroženom kako bi američke rakete srednjeg dometa mogle da stignu do najvećih industrijskih centara komunističke države, uključujući i Moskvu, za minimalno vreme. Sa tim ciljem je, 1961. godine u Turskoj, koja je bila član NATO-a, raspoređeno 15 raketa srednjeg dometa PGM-19 „jupiter“ koje su „pokrivale“ ceo evropski deo Sovjetskog Saveza. Za pet minuta su mogle stići do Kijeva i Harkova, a za 10 do 12 minuta i do prestonice SSSR-a.
Sovjetski lider Nikita Hruščov bio je veoma povređen ovakvim američkim korakom. Kao recipročnu meru, 21. maja na sednici Saveta odbrane predložio je da se sovjetsko nuklearno oružje rasporedi na Kubi. Odluka je doneta. Shodno razrađenom planu, na „Ostrvu slobode“ je trebalo rasporediti pet diviziona sa dve vrste raketa: R-12 sa radijusom dejstva oko 2.000 kilometara i R-14 sa duplo većim dometom. To je bilo sasvim dovoljno za nanošenje udara po većini američkih gradova, uključujući i Vašington. Dodatno, na ostrvo su prebačeni i avijacija, tenkovi, raketni sistemi i flota. Pretpostavljalo se da će brojnost sovjetskih trupa na Kubi dostići 50.000 ljudi.
Sovjetska vojna komanda nije uspela da u potpunosti realizuje plan jer su Amerikanci veoma brzo primetili da se na ostrvu raspoređuju raketni lanseri. SAD su (a američki mediji su o tome otvoreno pričali), očekujući da su pred nuklearnim ratom, počele planirano i masovno da spremaju skloništa, a stanovništvo je uhvatila totalna panika. Predsednik Džon Kenedi naredio je osoblju Bele kuće da svoje porodice skloni izvan Vašingtona. Mnogi učesnici tih događaja su kasnije svedočili da su bili uvereni u neminovnost katastrofe.
U septembru 1962. godine počelo je prebacivanje sovjetskih raketa na Kubu, a do sredine oktobra stiglo je svih 40 jedinica. Raketni divizioni su raspoređeni u tri mesta. Dobivši fotografiju koju je napravio špijunski avion U-2 i kada su rakete identifikovane, rukovodstvo SAD donosi odluku da se uvede vojno-pomorska blokada Kube, iako je Pentagon takvu kontrameru smatrao pokazivanjem slabosti i insistirao na direktnoj vojnoj invaziji. Pored blokade, pripreme za vojna dejstva su bile u punom jeku — američke trupe su ubrzano prebacivane na Floridu.
Džon Kenedi se 22. oktobra u televizijskom prenosu obratio američkom narodu i sovjetskom rukovodstvu. Objavio je karantinsku zonu na udaljenosti od 500 milja oko obala Kube. To je značilo da će svaki brod koji uđe u tu zonu biti uništen od strane pomorskih snaga i avijacije SAD.
Kao odgovor, Hruščov je saopštio da će sovjetska flota ignorisati nezakonitu blokadu i, kao i ranije, obavljati regularne plovidbe na Kubu. Naredni događaji će biti sve manje kontrolisani i sve više će zavisiti od slučajnosti.
Osvanuo je jedan od težih dana koji je mogao zauvek da promeni istoriju čovečanstva. Tog 27. oktobra (dan koji je dobio nadimak „crna subota“) sovjetska protivvazdušna odbrana otkrila je pri poletanju iz baze Gvantanamo američki izviđački avion U-2. Postoje različite verzije ko je i kako doneo odluku o njegovom obaranju. Važno je samo da je naređenje — dato! Dve lansirane rakete su u potpunosti uništile avion, a pilot je poginuo. Veruje se da je to bio prvi put kada bi odgovor Amerikanaca mogao započeti lančanu reakciju čiji bi ishod bio nuklearni rat.
Druga opasna situacija, u kojoj je sovjetska strana mogla da primeni nuklearno oružje, vezana je za napad američkog bombardera na sovjetsku podmornicu B-59, koja se desila istog dana.
Komandir podmornice Valentin Savicki nije imao jasne instrukcije kako da odgovori na napad, i kada su pored podmornice počele da padaju bombe, bio je sklon tome da kao odgovor upotrebi nuklearni torpedo. Argumenti njegovog zamenika Vasilija Arhipova, koji je ubeđivao kapetana da ne žuri, faktički su sprečili početak smrtonosnog globalnog sukoba. Vasilij Arhipov, koji je do kraja osamdesetih službovao u sovjetskoj mornarici, verovatno je, u tom trenutku, spasao svet. Preminuo je 1998. godine.
U ovoj priči je, ipak, ono sa početka teksta veoma primenjivo jer su stvari bar dva puta mogle poći po sasvim drugačijem scenariju. A onda, ne bi bilo ni ovih redova, a ni vi ih ne biste čitali.
Kriza se, sa tačke gledišta savremenika na Istoku i Kubi, završila pobedom SSSR-a. Hruščov je predložio da se nuklearno oružje povuče sa Kube u zamenu za demontiranje vojne baze u Turskoj i obećanje SAD da neće pokušavati da obore režim Fidela Kastra.
Kenedi je prihvatio ove uslove i najveća kriza u odnosima dve superdržave je bila završena. Štaviše, shvatanje koliko je čovečanstvo došlo blizu ambisa dovelo je do toga da strane u sukobu stvore mnoge zaštitne mehanizme kako bi se osiguralo da se ovakve situacije više nikada ne ponove.
