— Najpre želim da kažem da problem prevođenja naslova ne postoji samo na srpskom, već i na drugim jezicima. Nedavno je roman objavljen na francuskom, gde je francuski prevodilac preveo kao „Miris vuka“ ili „Duh vuka“, tako nešto. Na ruskom je ipak „Misaoni vuk“ i to je jedan pojam koji ima mnogo dimenzija. Nažalost, u bilo kojoj interpretaciji gubi neke od tih dimenzija, ali to se često dešava sa prevodima. Čini mi se da „vuk u mislima“ postoji u sva vremena, ne samo u onom periodu koji sam opisao u svom romanu. Roman počinje u leto 1914. godine, pred sam početak Velikog rata. Pošto se nalazimo u Srbiji, mislim da je jako važno da kažem da se u romanu spominje, ne onako usput, već ozbiljno, jako bitan događaj, a to je ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu koje se vremenski poklapa sa pokušajem ubistva Grigorija Raspućina, jednog od junaka mog romana i istorijske ličnosti. Mnogi ljudi vide neku povezanost između ta dva događaja. Pošto svi znamo da je ubistvo Franca Ferdinanda poslužilo kao razlog za početak Prvog svetskog rata, a Raspućin je bio veliki protivnik učešća u tom ratu, mnogi smatraju da nisu tek tako hteli da ga ubiju. Pre godinu dana sam se prvi put našao u Sarajevu i ne mogu da vam opišem osećaj na uglu ulice pored mosta, gde je Gavrilo Princip bacio bombu u automobil princa i njegove supruge. Nedavno smo se šetali iz hotela ka mostu i skrenulo mi je pažnju da ulica kojom šetamo nosi ime Gavrila Principa. Sve to govorim zato što moj roman jeste istorijski, ali je savremenost jako bitna za njega i nažalost, što dalja to bitnija. Završio sam ga 2013. godine i to je bilo uoči ukrajinske krize i drugih istorijskih dešavanja koji su preokrenuli stanje stvari u svetu. Nisam ni ja to očekivao, ali je ipak ta senka budućnosti prisustvovala u mom romanu. Jedan od junaka mog romana kaže da Rusija mora da napusti svet, da Rusiju niko ne razume, da je Rusija okružena neprijateljima. Kada sam pisao to, mislio sam da je to totalni anahronizam, međutim, istorija se ponavlja. Moj roman je bez moje volje ispao kao proročanstvo, ali kunem se nije mi to bio cilj.
Ipak bih volela da nam opišete Peterburg u to vreme. Kada sam čitala, zamišljala sam te sobice, u kojima gore sveće, čuje se škripa stolica i stolova, prizivaju se duhovi… Raspućin okružen raspusnim devojkama, orgije… car ima problema, iako je život na dvoru još uvek sjajan i raskošan… Približava se rat… Da li je to Peterburg o kome pišete?
— Ja nisam uzalud počeo da pričam o Sarajevu, zato što je za mene tema Prvog svetskog rata ključna za ovaj roman. O Prvom svetskom ratu u ruskoj književnosti je jako malo napisano. Ta tema je bila prosto skrajnuta. Kad ste pričali o piscima čija su imena skrivena na stranama mog romana, među njima je Vasilij Rozanov, divan, pametan, izvanredan, tanani ruski filozof, kritičar, esejista. Odmah posle početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, Rozanov je napisao knjigu koja se zvala „Veliki rat 1914. godine — ruska renesansa“. Rozanov piše o o nekoj ruskoj renesansi, ruskom preporodu, i osnovna ideja te knjige jeste da je rat veliko blago za Rusiju i da rat treba da očisti rusko društvo da ga oslobodi od one umorne ravnodušnosti, da probudi duh patriotizma i junaštva i zapravo baš to se i dešavalo u tom periodu u Peterburgu. Rozanov je bio jedan od manjine ruskih pisaca koji su toplo podržavali rusko učešće u Prvom svetskom ratu. Zaista, Peterburg je na početku slavio. Bilo je raznih manifestacija u tom nastupu patriotizma skoro je uništena nemačka i austrijska ambasada, u gradu je bio praznik. Rozanov u svojoj knjizi piše da će to biti poslednji rat u istoriji čovečanstva, da će biti pobeđen najgori neprijatelj. Posle toga, lep život i harmonija će vladati celom zemaljskom kuglom do kraja našeg veka. Bilo bi jasno da sve to piše neki državnik, neki čovek koji se bavi zvaničnom propagandom, ideologijom, ali to je pisao jedan od najpametnijih, ako ne i najpametniji čovek svog vremena. Ono što je najbitnije, Rozanov i mnogi drugi ljudi su verovali da će taj rat biti isto toliko kratak i pobednički, kao i rat sa Napoleonom 1812. godine. Međutim, Rusija nije bila spremna za ovako dugačak rat. To je i poslužilo kao glavni razlog za tragična dešavanja 1917. godine. Isti taj Rozanov je 1917. napisao jednu od najstrašnijih knjiga koje postoje na ruskom jeziku, a zove se „Apokalipsa našeg vremena“. Dešavanja u knjizi se odvijaju odmah posle Februarske revolucije i počinje od toga da je Rusija nestala u dva dana, najviše u tri. Od one pobedničke himne i proslave ruske renesanse, došlo se do gorkog osećaja da Rusije više nema. Taj put je trajao za Rusiju tri godine. Želim da kažem da ta strast ka slavljenju, taj praznični duh, koji ponekad vlada ruskim dušama je opasan, jer jako brzo može da se pretvori u svoju suprotnost. Moram da napomenem da 22. juna 1941. godine nije bilo manifestacija i praznika u ruskim gradovima. Narod je, izgleda, osećao šta ga čeka i možda se baš zato taj rat završio pobedom. Ta istorijska paralela, iako ne prisustvuje očigledno u romanu, je jako bitna za mene.
Nestabilnost ruske duše?
— Mislim da ta nestabilnost raspoloženja duše nije svojstvena samo ruskim ljudima. Možemo da se setimo Jevanđelja, gde su u nedelju ljudi slavili Hrista i pozdravili ga, a svega pet dana kasnije, ti isti ljudi su tražili raspeće. U sva vremena dešava se manipulacija javnom svešću, a danas ima izvanredno izoštreni karakter. To se dešava u svim zemljama sveta i ne mislim da je tu Rusija izuzetak. Svuda neke snage pokušavaju da utiču na ljusku svest i po mom mišljenju književnost treba da bude lek od tog otrova. Čini mi se da je čovek koji misli zaštićen od propagande koja dolazi sa bilo koje strane, nezavisno da li je liberalna, konzervativna, državna, ili evropska. Ipak, likovanje bez razmišljanja o posledicama često vodi ka tužnim posledicama.
Vratila bih se tamnoj strani duše, jer verujem da „misaoni vuk“ postoji i danas, ali pitanje na čemu može danas da nas uhvati i odvuče na tamnu stranu duše?
— Možda je bolje to bolje pitati sveštenike i ljude koji se profesionalno bave tim pitanjima, ali ja mogu tu sve amatersko mišljenje da iskažem. Najpre mislim, pošto svaki čovek je individua i ne liči na drugog, „misaoni vuk“ će tražiti svoj put ka srcu i duši svakog od nas i različitim putevima će voditi na tamnu stranu. To je kao istorija bolesti, svi bolujemo od istih bolesti, ali se lečimo različito. Naša zajednička crta je da svi želimo da živimo lagodno. Kad razmišljamo kako su ljudi živeli pre i kako žive sada, ispada da je naše božanstvo komfor. Nema tu ništa loše i ja želim tako da živim, ali imam osećaj da je to najslabija tačka savremenog čoveka. Naravno, svi smo mi žrtve informacijskog sveta. Nije sporno da je internet jako ispravna i korisna stvar koja je uveliko olakšala naše živote, ali mislim da današnji „misaoni vuk“ ne izgleda kao slika na knjizi, već mnogo više liči na kompjuterski virus koji neprimetno može da se ugradi u sistem i da sruši sve i da utiče na nas. Svakom od nas treba kompjuterska zaštita, neki antivirus, Kasperski ili neki drugi program koji bi nas zaštitio.
Možete li nam reči nešto o najtajanstvenijem liku u tom romanu o kome ni do dan-danas ne ne postoji jasan stav, da li je bio dobri ili zli duh ruske imperije. Reč je o Grigoriju Raspućinu prema kome vi u knjizi imate neke simpatije.
— Zaista me jako interesuje ta ličnost. Napisao sam njegovu biografiju u našoj poznatoj ediciji „Život izvanrednih ljudi“. Ukratko, mislim da je Raspućin bio neverovatno pametan, talentovan, dubok, sjajan govornik, jedan prepametan ruski čovek. Jako je voleo svoju zemlju, njene ljude. Mnogo je hodao, putovao, video. Dobro je poznavao Rusiju i sreo se sa jako mnogo različitih ljudi. Bio je iskusan u svakom smislu. Zaista je voleo i cara i caricu i carsku porodicu i zaista je pomagao mladom princu Alekseju, koji je bolovao od hemofilije. Nije mogao do kraja da ga izleči, ali umeo je da olakša napade te bolesti. Dok je bio živ i kad je umro o njemu su pričali mnogo loših stvari. Neću da ga idealizujem i ne slažem se sa onim ljudima koji misle da ga treba kanonizovati. Hoću da kažem da, kad su ga ubili, to je bio strašan zločin i zaista je doživeo mučeničku smrt. Dva meseca nakon njegovog ubistva, ruski car je u svom dnevniku zapisao: -Oko mene su samo izdaja, kukavičluk i laž.
Raspućin nije bio ni lažov, ni izdajnik, ni kukavica i do poslednjeg dana je bio odan svom caru. U mom romanu je on pozitivan lik i tu se odrazila moja simpatija prema njemu. On je jako mnogo pomagao ljudima i u nekom smislu je bio džak sa parama, ali te pare nije uzimao sebi, već je funkcionisao kao dobrotvorna fondacija i pomagao je ljudima. Bio je strastven čovek. Voleo je da pije, da pleše, da ide po kafanama. Mogao je noć da provede u plesu i kafani, a onda ujutru da ode u crkvu i dan provede u crkvi i molitvi, a onda nazad u kafanu da pije i pleše. Te krajnosti ruske duše i ruskog čoveka kao da su se spojile u njemu i ja sam pokušao da pokažem to u svom romanu.
Kad čitamo Vaše knjige, vidimo da ste zapravo hroničar ruskog društva. Pisali ste o devedesetim godinama, onda ste se vratili na početak dvadesetog veka, pa ste nedavno izdali knjigu posvećenu osamdesetim. Niste istoričar…
— Putujem kroz vreme. Zaista volim da putujem, a književnost mi daje te mogućnosti. Sećam se SSSR-a, zemlja je bila zatvorena i nismo mogli da putujemo. Hteo sam da pišem o nekim drugim zemljama, barem u mislima da se nađem u njima, a onda sam ih video uživo. Mogao sam da uporedim ono što vidim sa onim što sam napisao. Možda mi se jednog dana otvori to putovanje kroz vreme, pa ću imati priliku da uporedim ono što vidim sa onim što pišem.
Pomenuli ste da ste da jedan od vaših junaka govori da Rusija mora da napusti svet, da je zla i slično… Rekli ste da ste to smatrali anahronizmom. Ali danas se sve to ponavlja… Šta će biti sa Rusijom, kako će se to završiti?
— Sviđaju mi se Vaša pitanja pošto su iz one stare tradicije, kada su pisce pitali o smislu života, tražili da budu proroci. Sad malo prostije gledam na profesiju pisca i čini mi se da mišljenje pisca nije ni po čemu bolje od mišljenja bilo kog čoveka koga možemo da pitamo šta će biti dalje. Ipak se nadam da istorija ne može da se ide unazad. Nadam se da se, pošto se otvorila svetu pre nekoliko desetina godina, s obzirom da su porasle generacije koje su mogle da slobodno putuju, Rusija ipak se neće zatvoriti ponovo i da svi konflikti koje ima sa Zapadom nose privremeni karakter. Nadam se da ćemo, iako smo u periodu turbulentnosti, kao avionskom koji letu, lepo sleteti.
