Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu Vladimir Medinski je predstavio knjigu „Rat i mitovi SSSR-a 1939-1945“, koju je u prevodu Snežane Kondić objavio Službeni glasnik. Medinski nastoji da oživi sećanje na to da je Sovjetski Savez, prema merilima tog surovog vremena, bio brutalan, ali ne i osvetnički režim, te da nikakvog planskog istrebljenja dojučerašnjih neprijatelja niti je bilo, niti je to neko imao kao ideju.
„Mit ima sopstvenu logiku. Pretvoriti Nemce od agresora u žrtve. Izjednačiti staljinistički SSSR i hitlerovsku Nemačku. Pretvoriti Crvenu armiju od pobedničke vojske u gomilu pomahnitalih ludaka. Ali zašto bismo se mi pecali na to“, navodi Medinski u knjizi i pita se, podsećajući na reči Katarine Velike, kako se dogodilo da ni o jednom narodu nije izrečeno toliko kleveta i laži kao o narodu ruskom.
U knjizi govorite o glavnim mitovima Sovjetskog Saveza o periodu Drugog svetskog rata. Interesantni su, međutim, i primeri mitova koji su drugim narodima služili kao podsticaj da se upuste u rat, a koji su propagirali često potpuno nerealne i neutemeljene ideje. Čitaocu se gotovo odmah nameće zaključak da se situacija nije mnogo promenila ni danas. Koje to mitove Zapad danas propagira o sebi, a koje o Rusiji?
— Danas nije važno šta se zaista događa, nego ono o čemu se govori. Sada svi govore o nekakvim ruskim hakerima koji pobeđuju na izborima u SAD, u Francuskoj, čini mi se da gotovo svaki političar na svetu koji gubi izbore na Zapadu za to krivi ruske hakere. To čak nisu ni mitovi, to je naučna fantastika, naučna fantastika ispunjena lažima. A ljudi u to veruju, razgovaraju o tome potpuno ozbiljno. Mnogo je primera o kojima će se kroz neko vreme govoriti kao o činjenicama.
Svedoci smo prilično grubog falsifikovanja istorije, posebno kada je reč o Drugom svetskom ratu i ulozi Sovjetskog Saveza u njemu. Staljin se izjadnačuje s Hitlerom, a svet su spasili Amerikanci i Britanci. Cilj tog izjednačavanja je jasan, a da li su oni koji se time bave svesni svih posledica do kojih ono može da dovede?
— Naravno, to se i radi sa specijalnim ciljem, jer je upravljanje istorijom veoma važno za one koji se spremaju da upravljaju budućnošću. Kada izmišljaš istoriju, ti određuješ kako će se ponašati ljudi u budućnosti. Pre trideset ili četrdeset godina nikome ne bi ni palo na pamet da sumnja u zasluge Sovjetskog Saveza za pobedu u Drugom svetskom ratu. Sada o tome u najboljem slučaju ne govore. Apsolutno sam uveren u to da se ovde na Balkanu događa to isto. U vreme kada sam pisao knjigu bio sam zapanjen činjenicom da je zemlja koja je posle Rusije imala protiv sebe najveći broj neprijateljskih vojski — do trenutka otvaranja Zapadnog fronta — bila Jugoslavija. Najmanje dvadeset nemačkih divizija pod oružjem moralo je stalno da se nalazi na teritoriji Srbije. I oko Srbije, kako bi nekako kontrolisale partizanski pokret. Srbi su, pružajući otpor Vermahtu, izgubili više vojnika od Francuske, Poljske, da ne govorim o Grčkoj, Norveškoj i drugim zemljama Evrope. Zar neko o tome danas govori? U vreme Staljingradske bitke Hitler nije mogao da prebaci vojsku iz Srbije, jer je tamo u to vreme neprestano ključala partizanska borba. Prinuđen je bio da kontroliše tu teritoriju. To što se događalo u Srbiji tokom Drugog svetskog rata jeste isto ono što se događalo u Španiji tokom Napoleonovih ratova. On je držao veliku armiju u Španiji, jer se tamo sve vreme vodio beskonačni građanski rat. I, uzgred, to je posredno pomoglo i Rusiji da pobedi Napoleona. Slična je situacija bila i tokom Drugog svetskog rata, a ko se sada toga seća? Zato o velikom doprinosu pobedi sve vreme govore države koje je najbolje uopšte i ne spominjati. Znate, nedavno je jedan od holandskih zvaničnika rekao da je Holandija u sajber-ratu s Rusijom. U Rusiji su se dugo tome smejali, jer se Holandija, ako se ne varam, borila protiv Hitlera dva dana. Poslednji put je Holandija ratovala s nekim u sedamnaestom veku, aktivno. Dva dana su ratovali, a kod nas Nemci nisu mogli jednu kuću da zauzmu po pola godine. Setimo se Staljingrada. Zbog toga se na temu rata ne treba raspravljati s Rusijom. Ali to sve oblikuje svest mladih ljudi i zbog toga je to, mislim, veoma opasno. Važno je na to podsećati.
Velika Britanija je, kako navodite u knjizi, uoči Drugog svetskog rata, svoj narod bodrila time što ga je pozivala na borbu protiv nemačkog kolonijalizma. Velika Britanija — kao najveća kolonijalna sila u istoriji! I opet se nameće pomisao na sličnosti s današnjim vremenom i na trenutnu ulogu Velike Britanije u kreiranju negativnog imidža Rusije u svetu. Kako se boriti protiv politike koja više i ne počiva na pretpostavci da bi svaku optužbu trebalo potkrepiti činjenicama i dokazima?
— Savremeni sistem propagande u celini, nažalost, nipošto ne podrazumeva dokaze. Pogledajte celu priču — kada govorimo o Velikoj Britaniji — o apsolutno mitskom trovanju nekih bivših državljana Sovjetskog Saveza koje su, navodno, počinile ruske specijalne službe. Ja sam ciljano gledao nekoliko programa Bi-BI-Sija, pod pretpostavkom da nam ruski mediji možda nešto ne prenose, da možda Britanci imaju neko tajno znanje koje omogućava da se dokaže ta teorija. Ne. Nema apsolutno nikakvih dokaza. To je samo pretpostavka. „Highly likely“. To je veliki problem, jer u vreme informacionog društva ljudi traže veoma mnogo informacija, i to veoma brzo, a profesionalni manipulatori to koriste. Oni apsolutno ništa ne dokazuju, oni prosto mnogo puta ponavljaju jedne te iste tvrdnje, s raznih strana. Ponavljaju: Staljin je napao Poljsku, Staljin je napao Poljsku, Staljin je napao Poljsku… Posle devedesetog ponavljanja ljudi veruju da je Staljin napao Poljsku. Ali toga jednostavno nije bilo ni u kom vidu. I kada sam o tome razgovarao s poljskim novinarima, oni su mi o tome govorili kao o činjenici. A ja sam ih onda pitao: Hajde da vidimo koliko je Poljaka poginulo herojski se suprotstavljajući Crvenoj armiji? Borbenih dejstava nije bilo. I ne samo to, nego je 1939. godine komanda poljske armije izdala naredbu da se ne pruža otpor Sovjetskom Savezu, zato što to uopšte nije bio napad. Otpor je pružan samo Nemcima. A ako je Staljin napao Poljsku, recite mi — Poljska je imala saveznike — Englesku i Francusku, zvanično — kakva su dejstva one preduzele da bi zaustavile Staljina? Nikakva. I ne samo što nije bilo nikakve diplomatije, nego čak nijednog reda u novinama nije bilo tim povodom. To jest, kada je SSSR štitio svoje istorijske teritorije, Zapadnu Ukrajinu i Zapadnu Belorusiju, niko tada ta dejstva nije shvatao kao čin agresije. Ceo svet, uključujući Englesku, Francusku i SAD, shvatao je to kao odbranu od Nemaca. Sada se to sve potpuno izokreće i svi Poljaci smatraju da su Staljin i Hitler istog dana napali Poljsku. To je apsolutna laž! Ali to se predaje u školama kao istina. Prirodno, tako se formira odnos poljske omladine, novih generacija, prema Rusiji.
Ako uporedimo društvenu i geopolitičku klimu između dva svetska rata i današnje vreme, do kakvih zaključaka dolazimo? Gde su sličnosti, gde su razlike?
— Mislim da je glavna razlika u tome što danas svi mi veoma dobro shvatamo da je nemoguće rešiti političke nesuglasice vojnim sredstvima. Nemoguće! To ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Glavni rizik je u tome što, u slučaju početka borbenih dejstava, više niko ne bi mogao da pruži šansu da se ona zaustave. Savremene vojne tehnologije ne dopuštaju velikim državama pravo na grešku. To znači da političari danas moraju da budu hiljadu puta mudriji i oprezniji nego ranije. Ranije je bilo moguće ispraviti grešku, a sada nije.
Šta savremena Rusija može i treba da nauči iz grešaka koje je napravila sovjetska vlast, ne samo u vreme Staljina, nego i tokom Hruščova, Brežnjeva, Gorbačova? Propaganda sama po sebi nosi negativnu konotaciju, jer podrazumeva usađivanje određenih ideja i poruka u svest ljudi. Može li ona imati plemeniti cilj?
— Sama reč „propaganda“ je neutralna kao i reč „medicina“. Lekar može zdravog čoveka da leči do smrti, a može i da izleči bolesnika. Propaganda je prosto tehnologija. Ako se propagiraju dobrota, poštovanje predaka i roditelja, hrišćanske vrednosti, istorijsko pamćenje, zar je to loše? A ako se propagiraju mržnja, netrpeljivost, prezrenje prema drugim ljudima… Oni koji se danas bave antiruskom propagandom u zapadnim medijima raspiruju netrpeljivost prema celom narodu. Oni postupaju kao ti nesavesni lekari koji, umesto da leče bolesnike, zloupotrebljavaju položaj koji imaju. A to je pristup sredstvima masovnog informisanja, internetu, javnom mnenju. To je služenje zlu.
Može li se boriti protiv toga?
— Mora se boriti protiv toga! Setite se priče o širenju hrišćanstva. Postojali su misionari koji su ljudima nosili dobro, a postojali su i oni koji su pod Hristovom zastavom organizovali krstaške pohode i masovna ubistva. To je problem ljudi, a ne problem ideja. To je problem ljudi koji na određeni način te ideje prenose.
