Njihov zaključak je da iracionalni strahovi baltičkih naroda mogu da dovedu do ozbiljnih problema, napisali su u autorskom tekstu.
U Norveškoj će u narednim nedeljama početi dosad najveći manevri NATO-a. Na vojnim vežbama „Spoj trozupca“ učestvovaće oko 10.000 vojnika Bundesvera. Države-članice Alijanse tokom mnogo godina povećavaju prisustvo tehnike i ljudstva i shodno tome moraju da uvežbavaju njihovo delovanje. Naravno, glavnim neprijateljem smatraju Rusiju.
Dugoročno vojno prisustvo
Predstojeći manevri koji će se održati u Norveškoj imaju politički kontekst, izazivaju mnoštvo pitanja i bez sumnje su neproporcionalno masovni. Ovakve aktivnosti stvaraju pogrešan utisak i šalju signal da postoji realna konfrontacija, posebno ako se ima u vidu vrlo napet momenat u međunarodnim odnosima. Ali, NATO očigledno nema nameru da se zaustavi i vidi svoj zadatak u pojačanom prisustvu „na prvoj liniji fronta“, kao i u daljem razmeštanju što u baltičkim državama, što u Poljskoj, sa ciljem „obuzdavanja Rusije“. Važno je naglasiti da će ovo pojačano prisustvo biti dugoročno. Snage Bundesvera bi trebalo da ostanu u Litvaniji bar do 2025. godine.
Mnogi stanovnici baltičkih država tvrde da osećaju opasnost koja im preti iz Rusije. Pa ipak, ako se pogleda malo pažljivije, vidi se da se NATO intenzivno širi na istok kako bi smanjio sferu uticaja Rusije. Takođe, trebalo bi uzeti u obzir da je ruski vojno-odbrambeni budžet daleko manji od troškova Alijanse. Tačnije, vojni budžet Ruske Federacije iznosi manje od 10 odsto ukupnih troškova NATO-a, i zato je jasno da se ovde radi o apsolutno iracionalnom osećaju.
(Ne)kontrolisana armija
SAD rukovode NATO operacijama u Poljskoj, Velika Britanija u Estoniji, Kanada u Letoniji, a Nemačka u Litvaniji. Od oko 1.200 vojnika, koliko je smešteno u litvanskom gradu Rukli, oko 500 njih su Nemci. U istom gradu su stacionirani i vojnici iz Holandije, Češke, Norveške, Hrvatske i drugih država. Imajući u vidu da litvanski političari u prvi plan stavljaju iracionalan, često histeričan osećaj opasnosti, činjenica da ovom međunarodnom grupom vojnika u Rukli rukovodi litvanska brigada „Gvozdeni vuk“ izaziva zabrinutost. Za delovanje ove grupe nije potrebna saglasnost Bundestaga, zato što u okviru NATO-a postoji pravilo da države-članice imaju jednake obaveze za angažovanje u operacijama ovog tipa. Činjenica da snage Bundesvera mogu biti poslate na zadatak bez parlamentarne saglasnosti i prethodne javne debate predstavlja veliki problem. Osim toga, prema postojećem planu, nemačke trupe bi u Rukli trebalo da budu prisutne ne samo do 2025. godine, već bar narednih 5-10 godina.
Militarizacija litvanskog društva
Vojno prisustvo, između ostalog, dovodi do tendencije militarizacije društva. Vojni budžet je od 2011. godine porastao četiri puta, u skladu sa zahtevom NATO-a da on mora da iznosi dva odsto BDP-a, a polako se približava i cifri od 2,5 odsto. Deca uzrasta 10-12 godina u školi imaju kurs vojne pripreme. Hiljade Litvanaca su pripadnici Nacionalne garde i imaju pravo da kod kuće drže vatreno oružje. Ova tendencija se neće izmeniti sve dok su na teritoriji Litvanije prisutni inostrani vojnici.
Litvanija ima mnogo problema, koji uopšte nisu u vezi sa Rusijom, već sa prioritetima sopstvene politike. Pred njom su ozbiljni društveni i ekonomski izazovi: od 1990. godine državu je napustilo više od milion ljudi i ovaj broj stalno raste, jer objektivno ljudi nemaju perspektivu dok cene rastu a plate ne prate taj trend. Penzioni sistem vodi ka socijalnom krahu. Za većinu građana, siromaštvo predstavlja daleko realniji problem od nekih apstraktnih opasnosti.
Ali, umesto da se bore protiv stvarnih poteškoća u društvu i ekonomiji, političari više vole da insistiraju na konfrontaciji sa Rusijom. Nemački političari uopšte ne reaguju na ovu činjenicu. Umesto da se postave kao posrednici između baltičkih naroda i Rusije, nemački političari radije šalju vojnike u Litvaniju. Nemačka nema nikakav plan kako da se izvuče iz te „spirale obuzdavanja“, ni u odnosima između Litvanije i Rusije, ni u odnosima između Nemačke i Rusije.
Ovakve okolnosti rađaju dva problema. Prvi je da Bundesver nema nikakvu „izlaznu strategiju“. Drugi je da će litvansko društvo imati brojna očekivanja, pa se u skladu sa tim može duboko razočarati u svoje partnere. Jer, ko ima hrabrosti da saopšti Litvancima da će se vojno prisustvo NATO-a pre ili kasnije završiti? Onaj ko ima hrabrosti da šalje vojnike u operacije koje su zasnovane na iracionalnom osećanju opasnosti, rizikuje da zapadne u ćorsokak iz kog teško može da nađe izlaz.
